Arhiv UNS — Humoristička štampa

provetravanje KNJIGA

MILOVAN DANOJLIC

MILAN BOGDANOVIĆ o Krleži OMatica srpska«, Novi Sad, 1956) KRLEŽA je pisac koji je mnogo napadan. Anatemisan i osporavan i s leva i s desna; od književne kritike i od neknjiževne kritike. I on se branio. Branili su ga i drugi. Milan Bogdanović je jeđan od osvedočenih, prekaljenih privrženika njegovog pera. I sada, kada se cela prašina slegla, kada je Krležino delo završeno, kad flah-mašine izdavačkog preduzeća »Zora« izbacuju tom za tomom »Sabranih dela Miroslava Krleže«, izlazi i ova Bogdanovićeva knjiga »duboke odanosti« veteranu savreraene knjiievnosti, celovitom u svakom pogledu. Bogđanović je tu uneo skoro sve ono što je za poslednjih trideset godina o piscu napisao. A pisao je, koliko znamo, za različite potrebe: za sutrašnji broj dnevnog lista, za sledeći broj časopisa; i jeđan odgovor uvređenom penzioneru-šovenu Antoniju Todoroviću je napisao. Voleo je u Krleži borca, pisca koji raskrinkava i secira raspadanje feudalnog društva, pamfletistu, putopisca. Veličao ga je đo krajnjih granica, govorio o đruštvenoj funkciji njegovog đela, branio ga od šovinista. Mi nismo antidruštveni. Nismo ni šovinisti. Nemamo ništa ni protiv Krleže ni protiv Bogđanovića. Samo znamo; o velikom, svakako velikom piscu kakav je Fokner jedan Alfred Kazin jc napisao niz neugođnih stranica, poštujući ga i

ceneći, razume se. Bogdanović je o Krleži napisao petnaestak kritika u kojima se, ni jednom fusnotom makar, nije osvrnuo na piščeve slabosti. A za takve kritike se kaže da su jednostrane, nedovoljno anahtičke, neobjektivne. Svako đrugi ima prava da kaže: to je veliki pisac. - Samo ne kritičar. Kritičar to mora dokazati. Bogđanovićeva fcnjiga može da uputi inteligentnog srednjoškolca i studenta na čitanje Krleže. Dalje, nažalost, prestaje biti močna. Krležu đanas niko pametan ne napada bombama svoje praznoglavosti i mržnje. On stoji pređ zakonima literature ravnopravan sa svakim đrugim piscem. I ćeka na kritičara: strpljivijeg, studioznijeg, raznobojnijeg.

STEVAN RAIĆKOVIĆ balada o predvečerju (»Nolit«, Beograđ, 1955) UOVOM zahuktalom i unezverenom vremenu, u ovom veku aviona s pogonom na miaz, kobalt-vampira i vamp-žena, tiho, prapoetsko pulsiranje Raičkovićeve littke pravo je čudo. Jer koliko god bilo teško ođržavanje odiseje savremenog čoveka u poeziji, isto toliko je teško opstati u celom tom haosu sa jednom tihom, prostom, nežnom pesmom, starom pomalo, kakva je Raičkovićeva. A pesnik, eto, ostaje i traje, dragocen i čulan, mek i gorak, neizneveren, nepomučen. Jedan od onih čiji je slučaj jasan: to je poeta i leka mu nema. Od jednog standardnog početka, kakva su bila »Detinjstva«, preko nezaboravnc »Pesme tišine«, do ove »Balađe«, ove »gorke ti-

sine«, on se sigurno ustalio u ovom vremenu kao jeđan ođ njegovih moćnijih i prodornijih glasova. Kritičari (a ktitičarima se kod nas zovu razni Ijudi) kažu da je Raičkovir pesnik koji peva o travi, o kamenju, o oblacima i ostalim malenkostima i sentimentalnostima. Greše oni koji tako misle. Raičković ne opisuje ni travu ni kamenje, on ih izmišlja, on ih je izmislio, đa bi osigurao svoju liriku, đa bi joj našao skrovište, utočište. Ođ trave je on načinio svoj staroslovenski dom, travu je on pretvorio u basnu, u mit, u svoje oružjc, atomsko, životno, übojno, ako hoćete. Niko od posleratnih liričara nije toliko uspeo u vraćanju nevinosti emocijama i pojavama. U izrazu jednostavan i spontan, on je blizak i onim čitaocima za koje je savremena poezija skroz-naskroz nesvarljiva stvar.

RASTKO PETROVIC burleska gospodine Peruna boga groma (»Rad«, Beograđ, 1956) V CUDAN je bio pisac Rastko Petrović. Cudan i po svojim neotštampanim Sabranim đelima, i po ovoj knjizi, prvoj u životu, objavljenoj đve-tri godine posle Prvog svetskog rata, - na opšte zgražanje i zaprepašćenje fijakerske beogradske čaršije. Sanjar, sin istoričara, on se prvim korakom svojim otisnuo u istoriju. I počeo; od starih Slovena, pagana, lutajućih sinova pođ mlakim suncem Galiciie, počeo od njihovog ležanja pod

tim suncem i nebom vrlo plavim, ugledao ih, u snoviđenju, kako leže na mirisnoj konoplji, kako ratuju, kako viču. Po Rastku, ti Ijudi su bili alkoholičari, mađa su, umesto špricera, pili medovinu, začinjenu, valjda, žalfijom. Samo, radi razumevanja sa čitaocima; Rastko nije pisao istoriski roman, on je sanjao đivan san o starim Slovenima. Sanjao je jednu đuhovitu, smelu i smešljivu burlesku. Lakrdiju je sanjao i napisao. Strpao je on tu i Dajboga, i Peruna, i raj, i pakao, i Van Goga, sve, sve što je znao da izmisli. A izmišljao je dozlaboga pesnički i ncodgovorno. Dok je pisao, valjda mu je u venama tekla ona stara, strašna slovenska krv, krv naših predaka, o kojima samo u školskim čitankama i istorijama čitamo. (Znate več te naše istorije: »Stari Sloveni su živeli iza planine Karpata ... u rođovskim eajednicama. . . bili su mnogobošci. . . ispred skitačkih plemena povukli su se na zapad . . . itd. sve inventivnije i inventivnije!) Znači, »Burleska« je smešna knjiga. Da, ali smešna knjiga koju je pisao izvanredan pesnik. Proza koju je stvarao krasan stilist, uigrani akrobata u cirkusu građenja rečenica i spregova. A kad sve to uzmemo u obzir, taj smeh, tu neozblljnost, tu liriku, tu komiku, tu ustreptalost, dobijamo đelo koje se sa jeđinstvenim uživanjem đo kraja ćita. Dobijarao starog, dragog pesnika. Knjigu koju smo ranije, po bibliotekama, vrlo teško dobijali. Dobijamo starog Rastka, smehotvornog Rastka, nedovršenog Rastka, Rastka velikog pisca i Rastka smušenog sanjara.

Izišao je jedan broj dečjeg lista u kome vas nepominju. Izgledada je došao u pitanje i kultvaše ličnosti... vETrEnJAča ®