Arhiv UNS — Humoristička štampa

osećam, razbiću glavu o oblak ako ne stanem. Ona nema šta da priča o sebi, eto, studira, i ne zna šta bi još o sebi rekla, prosto nema šta, a i ne mora ni da ima, ne mogu svi biti avanturisti i imati punu biografiju. A ja? Eto, stvaram, izgaram na stvaralačkoj vatri, pržim se kao riba na ulju, svet mi tesan - da se razmahnem od silne snage, a ne znam kako da popunim veliki hol, da ne zvrji prazan, pa sam kupio klavir, ko će da svira na njemu, kad sam ja bez sluha?! A salon mi je ukusan, moderan nameštaj, lak i praktičan, sam sam za njega nacrte pravio, za svoju đušu ugađao, fotelje udobne za svoju stražnjicu izmišljao. Zidove sam ofarbao svaki u drugoj boji, pa mi sve nešto došlo milo oko srca, raspolože čoveka te boje. A ateje mi velik, puk’o k’o hipodrom, jedva mu krajeve nazireš, i visok je, u njemu kompoziciju veliku radim, pa ne znam gde da je izložim, nemamo mi tako velike paviljone, muka je to živa. Dabome da se umorim ponekad, svl se umore, Ijudi smo od krvi i mesa, nismo mašine, a ja umor svoj lečim knjigom, odmah mi uz atelje biblioteka, imam u njoj strašno udobnu fotelju, pa se zavalim i čitam, a nekad se i tuširam mlakom vodom, da prođe umor, kažu da je to dobro za živce, samo leti više volim da plivam u bazenu iza kuće ili da se u bašti Ijuljam u mreži, samo mi je bašta zapuštena, ne umem ja to, nemam prosto dara za baštovana. Šta mogu, ne mogu biti za sve talentovan. A i nije to posao za muškarca, ženska ruka tu treba, a tek kakav mi je nered u spavaćoj sobi i trpezariji, a o kuhinji da i ne govorim! - Vi ste sami u celoj kući? - Kuća? Vila je to a ne kuća, i to na najleošem mestu kod Velikog Parka, a sam sam, moram biti sa’m, kukavac sinji,

kad mi treba mir za rad i kad me nijedna devojka neće. I dobro mi je i nije mi dobro što sam sam, najgore je što je đaleko, i stalno rešavam da štedim, auto da kupim, sasvim mali, »folksvagen« makar, samo da ide, da se vozim, daleko stanujem, nije to luksuz - to je potreba civilizovanog čoveka, a i garažu imam u bašti, a auto nemam, zar je to pravo? A baš je lepa stvar auto, još radio kad ima, jer ja volim muziku, i šta mi vredi radio i gramofon i magnetofon, kad je sve to kod kuće, a ja hoću baš dok se vozim mužiku da slušam. Krupne Oči došle još krupnije. Gore, tjaje, lepo bih mogao pri toj svetlosti novine da čitam, samo to je nepristojno, u društvu dame čitati novine. Već je kasno i dobro vaspitane devojke moraju kući, da mama ne brine, i ona mora da ide, iako joj je žao, ali naći ćemo se opet sutra, i briše mi karmin s lica, da mi se ne smeju usput, daleko stanujem, srešću dosta Ijudi, pa nema smisla . . . i nema smisla da se tako po parkovima sastajemo, doći će ona kod mene, biće lepše, prijutnije će biti, dabome đa hoće, uzeće adresu, doći će ona. Možda to veče i nije bilo lepo za običnog čoveka, ali nismo svi mi obični Ijudi, možda nisam ni ja, pa mi je veče bilo sve »naj«, a možda je zaista i bilo lepo. Samo, ne može baš sve da bude glatko i podmazano, inače život ne bi bio život, nego nešto budiboksnama. Što stepenište kućerine na periferiji nije osvetljeno, nikom ništa, ko te pita, kad si navikao i znaš sve napamet, samo je neko ostavio sanduče sa đubretom na stepenicama, bestraga mu glava, umalo ne slomih vrat, i šta uopšte radi taj hauzmaistor?! Radi. Svoj ’leb jede, tuđu brigu brine, morao je, drtina matora, da ispriča sutradan Krupnim Očima da stanujem na mansardi u ateljeu koji je svinjac a ne atelje, kao da se može slikati a da se ne napravi vašar. I Krupne Oči se nisu pele do ateljea-svinjca, nego su otišle, tako, prosto otišle, kao da ja nesmem imati svojih snova, pa neka su i neskromni, a ono veče je baš bilo lepo, nekako blago, miluje, pa de probaj da nemaš nikakvih snova, a civilizovan si čovek, sa svim potrebama i željama koje ti civilizacija, ova naša Dvadesetog veka, ćušnula u glavu!

basna čisti tenot

DŽEMS TAKBEK

810 JEDNOM (I NE TAKO davno) jedan prekrasan gusan, Bio je krupan i snažan, sjajan i čist, a slobodno vreme je koristio da otpeva ponešto svojoj ženi i deci. - Ovo je čisti tenor! - reče neko ko ga je čuo kako peva, šepureći se po dvorištu. Te reči je čula i jedna matora kokoška, i ispričala ih uveče na kokošijem sedalu svome mužu: - Govorili su da je ovo »čisti tenor« ... - otšaputala je ona. - Oduvek mi je on bio sumnjiv - odgovori petao, i sutradan je išao po celom dvorištu i pričao svakom ko je hteo da ga sluša da je lepi gusan u najvećoj meri opasna ptica, i po svoj prilici, možda čak i jastreb zamaskiran i prerušen u gusana. Jedna mala mrka kokoška setila se tada da je videla tog gusana jednom duboko u šumi kako razgovara s nekoliko jastrebova. - Nisu tu čista posla! - reče ona. Neka plovka se setila da joj je gusan jednom rekao da on ni u šta ne vemje. - »Neka ide otadžbina dođavola!« rekao je takođe - reče plovka. Kokoška-misirka se setila da ie videla kako je neko ko je strašno ličio na gusana bacio nešto što je strašno ličilo na bombu. Tada svi uzeše štapove i kamenje i odoše nred gusanovu kuću. On se upravo šepurio po svom dvorištu i pevao ženi i deci. - Evo ga! - dreknuše svi. - Simpatizer jastrebova! Izdajica otadžbine! Saboter! I tada svi navališe na njega. N aravoučenij e: Ako vi i vaša gosoođa mislite za nekog da je izdajnik otačestva - raravno da je izdajnik. Idite i prijavite ga.

Preveo

MILOŠ TASIĆ

vETrEnJAča ®