Arhiv UNS — Kultura

„Боже правде" са дасака

Необичан развојни пут српске химне

Свечана песма преузета из драме „Маркова сабља" Јована Ђорђевића

Из алегорије „Маркова сабља" књижевника и преводиоца, оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду и једног од оснивача и управника Народног позоришта у Београду и професора историје на Всликој школи у Београду Јована Ђорђевића, који је у младости писао и стихове, издвојена је песма „Боже правде" и проглашена за српску химну. Као песма за свечане прилике и поводе, када је српски народ славио и узносио своје победе и великане, обележавао историјске догађаје и преломне тренутке у развоју, подсећао се својих страдања и поклекнућа, разгртао митску прошлост и бивао загледан у бољу и извеснију будућност, „Боже правде" је служила и сврсисходно функционисала све до победоносног завршетка Првог светског рата 1918. године. Једно време између два светска рата њоме је почињала и завршавала се југослбвенска химна, о чсму податак пружа и „Свезнање" из 1937. године. Без икакве сумње, веома је занимљиво како је из позоришиог комада проистекла народна химна која се на историјској сцени одиста дуго задржала. Композитор и хоровођа Даворин Јенко, пореклом Словенац, који је дуго живео у Панчеву и Београду, веома је заслужан за развој музике и артикулисање кроз њу националних осећања Срба. Његова настојања да прошири музичку културу у српском народу подржавао је и хвалио и велики Стеван Мокрањац: „Волимо га и волећемо га увск као најбољег од свију Словена музичара који су код нас радили". Док је годинама живео и радио у Панчеву створио је мелодије које су постале веома популарне, и то не само у „преком", с леве стране Дунава и Саве, него и у матици Србији. А када је прешао у престоницу и у њој спустио своје животно сидро, убрзо се истакао као хоровођа Београдског певачког друштва и капелник Народног позоришта. Постао је познати и признати композитор музике за велики број „комада с певањем", какви су били чувени: „Ћидо", „Маркова сабља", „Сеоска лола", „Потера", „Прибислав и Божена", „Врачара"... Сем тога, добар глас у српском роду је стекао и компоновањем романтичарски интонираних песама за хорове попут „Двори Даворови", „Сабљо моја димискијо", „Што ћутиш, Србине тужни".... На концертним поидијумима и после његове смрти извођене су увертире као што су „Косово", „Српкиња", „Александар",.. Нису заборављене ни његове песме за солисте, рецимо „Јелка" и „Укор". Чак две његове композиције добиле су статус националних химни: „Напреј, застава Славе" и „Боже правде". Све за 250 талира У београдском Народном позоришту, у којем се запослио 1871. Јенко је много радио, и то све што је у вези с његовом струком, тако да се може с разлогом тврдити да је делотворношћу свог ангажовања сасвим оправдао поверење и заслужио годишњу плату од 250 талира. Сем компоновања поменутих „комада с певањем", он је и дириговао и спремао посебне музичке тачке за сцену, и то „у најбољим традицијама српског појања". Штавише, уз одговоран рад на спремању и увежбавању хорова за наступ на концертном подијуму, Јенко се подухватио и обучавању глумаца и певању. У првој години овог века, у тек покренутом „Српском књижевном гласнику" заузимањем браће Поповића Богдана и Павла и Јована Скерлића, у четвртој свесци тог часописа који ће постати најугледнији у српском народу у току четири деценије свог излажења, Стеван Мокрањац је нашао да је упутно да, приказујући збирку Јенкових примсра сценске музике „Сеоска лола" и несебично га хвалећи, укаже и на то да је аутор „познати противник

немаштине", односно да је „велики поборник словенства у песми", и да, као поенту, изложи своју ауторитативну констатацију о песмама које су сишле са позорнице у народ, заживеле и рашириле се у њему. Ваљда се тиме исказује највеће признање! У „Књизи о химни", Миливоје Павловић („Нова књига", Београд, 1984), између осталог, напомиње:! „Припремајући музику за комад „Маркова сабља" Јована Ђорђевића, Јенко је, опет случајно, компоновао музику будуће српске (делом и југословенске) химне „Боже правде". Сматра се међутим да је Србе вИше задужио низом романси које се данас певају као народне: „За тобом ми срце жуди", „Где си, душо, где си, рано", поред обталих". Павловић се позива и на музиколога Стану Ђурић-Клајн кбја је 1964. године указала на Јенкове заслуге за развој музике у Србији: „Српско друштво за које је Даворин компоновао толикс даворије, знало је да оцени његову вредност и умело да му се одужи... Ми се са захвалношћу сећамо тог изванредног романтичног мелодичара. Он је искреном топлином надахнућа богато украсио један део наше музичке прошлости". А да је српски народ умео да оцени вредност мелодија Даворина Јенка и да му се на достојанствен начин одужи, уверљиво и ненаметљиво потврђује чињеница да је он, још 1869. годиие, као први и неко време једини музичар, био примљен за члана Српског ученог друштва, које се сматра за претходника Српске академије наука и уметности. Био је и члан Матице српске, једие од најста-

ријих културних институција српског народа. Даворин Јенко је у Београду живео и радио до 1912. две године пред своју смрт. Наиме, проводећи највећи део времена у раду у Народном позоришту, био се зближио с глумицом Велом Нигриновом, такође Словенкињом, која му је постала верна и незаменљива пријатељица. Кад је она умрла, схватио је да се ради о ненадокнадивом губитку, како за позориште, тако и на његовом личном плану, и решио је да се врати у Љубљану, где је, после дуге и тешке болести, умро 25. новембра 1914. На његовој сахрани је свирана песма „На гробих", коју је сам компоновао. Али, мрљу на тај чин су нанеле аустријске власти, које, третирајући га као српског поданика, нису дозволиле ни одржавање пригодног, опроштајног говора. А још горе од тога је дошло када је отпечаћен покојников тестамент, написан ћирилицом, у којем је стајало да се део његове оставштине употреби за школовање српских сиромашних студената. Када је, после три године, у љубљанском суду завршена оставинска парница (тестамент је од судског тумача у Грацу био преведен на немачки језик), почела је вансудска, ванредна процедура. Наиме, изговарајући се околношћу да су тада Србија и Аустрија биле у рату и да су зато сви међусобни споразуми постали неважећи, Министарство правде у Бечу је одлучило да ни последња Јенкова воља не буде спроведена у дело... А радило се, заправо, о Словенцу који је на културном пољу задужио српски народ, али је и Словенији много дао, пре

свега песму „Напреј, застава Славе,/ на' бој, јуначка кри...", која се, уистину, од- 1 ликује свим особинама словеначке националне свечане песме. Необична наруцба Јован Ђорђевић, који се, уз напред наведено, истицао и као национални политички и просветни у Војводини, припадајући либералном крилу Уједињене омладине српске.

стигао од професора и директора гимназије у Шапцу и Београду до министра просвете Србије, „произвео" је „оригиналан, некад хваљен, драмски рад „Маркова сабља" тако што је прихватио једну необичну наруџбину, коју писац дела с поднасловом „Југословенски народи у химни и химна међу народима" Миливоје Павловић овако описује и објашњава: „Лета 1872. године Милан Обреновић, синовац убијеног Михаила, решио је да се ослободи намесништва (Ристић, Блазнавац, Гавриловић) и преузме власт у Србији. За ту прилику од Јована Ђорђевића поручена је драма са историјско-родољубивом садржином и династичким духом. Искусан у стварима позоришта, а славоЉубив, Ђорђевић је прионуо на посао и сачинио комад из два дела „Маркова сабља". Назвао га је алегоријом, иако у њему има најмање алегоријског (Марков сан). Јунаци Ђорђевићеве драме. која даје пресек српске историје у протекла четири века, су Краљевић Марко, Вила и Певац (певач, гуслар). (...) Апологетски тон проткан је кроз драму без околишања, а најјаснији је у завршној сцени: Срби се окупљају око младог владара, „узданице рода", и кликћу предстојећем процвату Србије. Ђорђевић наговештава време општег благостања: у Србији царују вера и закон, наука је на високом нивоу, рад чисти тело и душу, млађи старије слушају а „старији свог младог пазе". Око тог млађег, који тек стиче пунолетство, врти се сав просперитет српског народа..." Павловић даље наглашава да је Ђорђевић, да би појачао слику, у завршну сцену уплео и химну младом

и неприкосновеном владару. Химну у свечаној и величанственој завршници позоришног комада „Маркова сабља" најавила је Вила, указујући на приближавање „тог срећног времена". И док у гледалиште са задњег дела позорнице допире живахна музика Даворина Јенка, Вила говори Певцу, чијем уву „песма ова годи", јер је „као бистар извор", једноставну а велику истину да се „Србин златној примиче Слободи". И следи химнична мелодија Даворина Јенка, коме је то била тек друга година од доласка у Београд и посвећивања изузетно вредној мисији у Народном позоришту, смештеном у скоро изграђену палату (на данашњем Тргу Републике), чији је задужбинар био погинули српски кнез Михаило.

Певање и пуцање „Маркова сабља", позоришни комад с певањем и пуцањем, из пера Јована Ђорђевића, драматурга а затим и управника београдског Народног позоришта, публици је презеитована баш на прослави пунолетства и преузимања престола од стране кнеза Милана Обреновића. Значи: и текст и мелодија песме „Боже правде" првобитно су били посвећени величању младог династа. Та Ђорђевићева песма је прилично дугачка, што је непримерено химни, тако да ће у њеном даљем „путеатествију" кроз српски народ доживети крај. Ипак, ради подсећања на завршни чин драме „Маркова сабља'ђ као и настојања да се стално има у виду оно што је „негде вредно било", чему су људи посвећивали пажњу, није наодмет читаоцима на увид ставити Ђорђевићевуу песму у целини:

Миливоје Павловић сасвим исправно је запазио да се у Београду радило на све начине да драма „Маркова сабља", „с обзиром на династички дух којим је одисала", што дуже остане на репертоару главног позоришта Србије. Божидар Ковачек, уредник у Матици српској у Новом Саду утврдио је да је драмски ансамбл Народног позоришта тај комад приказивао још тридесет пута, што је с обзиром на број житеља ондашњег Београда, заиста, импресинан податак. Сем тога, драма је приказивана, у одређеним поводима и приликама, као „парадна представа", махом на дворским и варошким свеча-

„Боже правде, ти што спасе Од пропасти досад нас, Чуј и од сад наше гласе И од нас нам буди спас! Моћном руком води, брани Будућности српскс брод, Боже спаси, Боже храни Српског краља, српски род! Сложи српску браћу драгу На свак' дичаи, славан рад: Слога биће пораз врагу, А најјачи српству град! Нек на српства блиста грани Братске слоге златан плод, Боже, спаси, Боже храни Српског Краља, српски род! Нек на српско ведро чело Твог не падне гњева гром, Благослови Србу село, Поље, њиву, град и дом! Кад наступе борбе дани, К победи му води ход, Боже, спаси, Боже, храни Српског Краља, српски род! Из мрачнога сину гроба, Српске круне нови сјај, Настало је ново доба, Нову срећу, Боже, дај! Краљевину српску брани, Петвековне борбе плод, Српског Краља, Боже, храни, Моли ти се српски род!"

Јован Ђорђевић, аутор текста пјесме „Боже правде"

Композитор музике - Словенац

Композитор и хоровођа Даворин Јенко, пореклом Словенац, који је дуго живио у Панчеву и Београду, веома је заслужан за развој музике и артикулисање кроз њу националних осећања Срба. Уз „Ђиду", „Сеоског лолу", „Сабљо моја димискијо" итд. компоновао је музику и за српску химну „Боже правде". I Коријени

6

НОВА ПРОСВЈЕТА