Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola
Стајала сам пред њеним спомеником
Ветрић је пошако њихао гране дрвећа. Небо је биле ммрно и оиlве. Тог јесењег дана нашла сам се у париу нашег завмчајног музеа. Чинмло мн се да ће свамог чаоа пасти киша. Зато сам пежурнла да o'&иђе:М onOiM©H биоту народног xeipoja. Олге Јов'ичlић Рите, која се налази у свом парву. Нада сам дошла до sисте, гледапа су ме два мила, биотра, нрупна ока, као да су MiH нешто хтела рећи. Одјед'hioim ме обузеше о тој храброј девојци и у себ(и рекох: „О, ј|уначе! Ти ниои дочекала слободЈу за ко)у ои се храбро боlрила. Али, ниси забсрављена! О теби круже легенде у дlамlolвини и ван ње. Непријатељ је са страхом изгсварао тво]е име „партиза'н“. Ја га
nistnoißiaipaM данас ca много поHOfca и Љјубавlи. ТвЈоје двтињство било је тешlко, а у на!јл еп'ШlИм годинама ои пошиlН(ула. Умеото веселе дечје песме слушала ои звекет оруЖ|ја ноје је сејало смрт и пренинуло нит твога живота. Зато ја данас осећам велику захвалност према теби и свим борцима. Нииада не мопу заlбо|равlИlти ваше жртве, надчовечанок(у храброст ноја Kipaси нашу Iиlотори(ј!у“. Марија Милановић VI/2
ЦРВЕНА ЗЕМЉА ЈЕ ОПЕТ ПРОЦВЕТАЛА
Бескрајно велики булевари, пространи, паркови и тргови, велика житна поља и плодне равнице мога завичаја изникли су из крви, из крви проливене за наше сутра, за нашу слободу. Октобар 1941. године, бојишта бескрајно велика, безброј жртава, огромна крвава ратишта. Црна застава подигнута је на многим кућама, остало је много уцвељених мајки без си нова, много напуштених домова и празних згаришта. Сви су они тог октобра рано кренули раме уз уаме с песмом на уснама и осмехом на лицу, тврдим осмехом сељака који су желели да им се освете што ће њихови синови остати без очева, њихове жене без главе у кући. Сложно раме уз раме, дед и унук, отац и син. Храбро. И само хробро без колебања и исход је јасан, слобода, са чврстом вером у себе и бољом надом за боље сутра. Просути су животи на свакој стопи ове земље, на сваком камену. Гледао је отац сина на издисају, мучили су заједно мајку и кћер. Умрли су
наша браћа и сестре не штедећи себе ни у једном тренутку. Нису имали воемена рећи „ЗБОГОМ 11 . Нису или то нису хтели. Стајали су достојанстве но до нраја. Умирали су храбРО. Свана травна нашег слобод ног завичаја и ове мале земље Балкана израсла је из нрви јунана ноји су за њу умирали увен над је то затребало. Пало је 6.000 родољуба, 6.000 невиних живота. Много униште них фабрина, руднина и плодних њива. На том херојсном месту постоји само спомен, постоји знан непобедивости нашег народа, знан њихове вере и будућности и лепше сутра. Опет је данас онтобар, 30 година слободе. Стојим испред овог споменина. Данас моји другови и ја, деца рођена после револуције, гласно поручу-
јемо сваком непожељном путнику који буде решио да прекорачи границе наше слободепоручујемо му да ми, деца рођена после револуције, чувамо оно што је наше и да у нама тече та иста слободарска крв наших очева, дедова и прадедова и да никада никоме нећемо дати оно што је из наше крви изникло и оно што припада само нама. Поносна сам што носим капу са црвеном петокраком, у себи живот и љубав што ми је око врата црвена марама од жеље за слободом пре 30 година изаткана. Поносна сам што живим у овом граду где је из крви за слободу, слобода увек ницала, на ову црвену земљу. Поносна на нашу слобоАУ- Круљ Љиља 6/3
ПРЕД СПОМЕНИКОМ ПАЛИМ ЂАЦИМА
Лрлпадем срећном добу, среhiHiMiM генераријама, које живе у слlобlодlи у изобиљу, захваљујући нашим храбрим nipe-
цима, шј|и qy не штедећи свеј ЖlИ'ват и своју младост паш за наше даб|ре. Рођена сам да будем орећна, да имзјм безбјрижне дстињство захваљујући њима. 1/1 зате се не мало nioiHtoiCiHio осећам кад CTOij'H'M пред невим опо , меlн Ј обележјеlМ. Речlи оу мале да се ап'ише ове oiho што ован!и чозен осећа нада се налаЗи пред не«lим опомеlн-'olбележlјеlМ. Видела сам nyiHo споме'н-обележја у нашој земљи. Ови 01НИ оу на мене 01Ста'В1ил!И дубlон(и утиоак. Ипа«, на(јlвише ме је дирнуо спО'Ме!НIИ'Н палим ђацима у Нратујевију. CiloijMiM иоп|ред њега и гледам га са тугом у орцу и noH'OOOM у себи. Са њега ме гледају онамењена лица дечаlна Kioija више н!Иlкада неће бити орећ|на. Ггледам их и не моту да верујем да оу људи м'отл!и да се претворе у звери. Над се сетим дечака у кратким панталонама, у ч!иј(им је очима ж-и-вот био и леп, те Мlи'слм наводе ме на питање: да лм је o'Н|у(патор OTBapiHio мотао да их
убиуе? Да лм је руна убице задрхтала npe него што је поаукла oipos? Да ш се сетио свог детета? Да ли се сетио
да |е и oih отац и да има децу логкут овlих што им одузима Ж'И!В'ОТ? Озамењеаа дешија лица гледај|у негде у даљ!Иlне оном које се не ммче, оком које је MlpTBlO. Не Miony да скиlнем поглед са овог оведочанства окрутности и зверотва фаилиста. Јамовљевић Лидија V/ 1
Републици
Ближи се празник свима нам је мио сваки мали ђак и радник биће ведар, насмејан и чио. Дан наше Републике празник није мали, за њега су многи своје животе дали. Живот су дали и пионири Павле, Бранко, Иванка u Раде јер су жарко желели да својој земљи бољи живот граде. Гордана Танкосић 111/2
ВРТ ЗЛА
О đa нема ових вртова где људи боду оштрил иожевима своје пријатеље и непријатеље где сунце црно постоји метком окрвављено. Како би било лепо живети у свету. Мијатовић Гоца, VII/ 1
СВА ДЕЦА СВЕТА ЖЕЛЕ МИР
Др-уги октобар је светски Деч мира. Празник коме се највише радују деца; сва деца: бела, црна и свих других боја на свецу. Pair одвоји сцд куће тату, често заувек. Одвоји понекад и мам(у, а од страшнlих sоlмби и рушев!Иlна често страда|у баке и деке, куце, маце, лутке . . . Страшан је рат, јер
отрашшо је сваком детету када остане само. 3ia.no ова деца овета појручују одраслима: »Немојте се пући! Нас сте увек саветовали да се не пучемо, мада оу наши разбијенlи носеви мање оmaoHin од ваилих бамби. М|ислите на нас! Mih нећемо рат!“ Здравковић Мариlна
5
☆ ☆ ☆ ☆ ☆ »3 Р А к« ☆ ☆ ☆ ☆ ☆