Arhiv UNS — Listovi stranaka

Једини живи из Глине

Пешар Меанџија

Пред вар је ступио једини преживели из Глине после покоља Срба у цркви, 1941. године, Срба генерално и сел>ака из околине, у цркви пред којом ће ове године бити подигнут споменик, на месту где су клани Срби. Из те цркве је текла крв. Јосип Броз је као појединац, као једна личност, укинуо демократски облик владавине у овој земљи, па ја предлажем да облик владавине данас у. Југославији на референдуму одабере народ (аплауз). Јер народ је увек по схватању Демократске странке, пре рата и ја сам био њен члан, и по схватању нашег највећег политичара и великог научног радника, Љубе Давидовића, онај који одлучује, и оно народ што донесе, то је демократско. Пре рата сам био члан Демократске странке и Југосокола и тада смо ми живели заједно у тим крајевима као браћа, и Словенци, и Хрвати и Срби, и нама Србима није никада сметало када је старешина Сокола у Југославији Био Словенац, ми смо то братски примали. И ја се данас чудим томе шта то данас смета и шта су то урадили Срби и Словенцима и Хрватима. Ето, и Стјепан Радић и Мачек били су председник, односно потпредседник владе, учествовали су дакле у власти.. Зар да помислимо да им смета само то што од мог родног села Мајске Пол>ане до Задра и Сплита морају проћи кроз српска села? Хвала.

За демократски устав

Небојша Поиов

Уважени суграђани, у име УЈДИЈА желим успех вашој скупштини и успех у раду Демократској странци чији смо настанак дуго и нестрпљиво чекали. Војислав Коштуница је навео једну значајну мисао Милана Грола од пре четрдесет и пет година, која гласи: „Манифестације пролазе, проблеми остају". Подсећам на то због тога што сматрам да је у тој констатацији садржана једна веома значајна порука свима онима који данас када одређеном вољом грађана и народа нестаје један систем који се показао слабим и лошим, ачи остају проблеми који неће бити нимало једноставно решиви. То је она тачка око које вероватно постоји велика потреба зближавања, сарадње и заједничког наступања свих демократских странака, удружења, група и појединаца. Већ до сада постоји висок степен сагласности да је основни предуслов за решавање било ког виталног проблема нашег индивидуапног и заједничког живота у томе да се донесу закони о грађанским слободама, дакле, о слободи политичког удруживања, слободи штампе и слободних избора, те да се деблокира садашња процедура измене Устава Југославије, како би се доспело до једног истински демократског устава. На тим стварима и на тим пословима већ постоји значајан степен сарадње између нашег удружења и ваше настајуће с гранке, као и са другим демократским странкама и групама у Југославији. Са жељом да све постојеће и будуће политичке странке сачувају своју пуну аутономију и сарађују на заједничким пословима како бисмо створили предуслове за политичку демократију, ја вам још једном желим много успеха у рацу. (аплсуз)

ГРОБНИЦА КАДРОВА

Милан Божић

Данас оснивамо праву политичку странку демократског поретка, и човек, сем природног узбуђења што учествује у таквом догађају, почиње да верује да је догађај, па и сопствено учешће у њему, историјски важан. Верујући у тако нешто, прионуо сам да детаљно рашчланим Писмо о намерама предложено данашњој Скупштини као привремени програм. Пажљиво, подробно и не без ситне пакости, прибележио сам гомилу примедби. Рецимо, изнервирало ме је бесмислено трпање Јосипа Броза у преамбуларни текст Писма о намерама (тачка 1. ЧЕМУ ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА). Помислио сам: „Чак иако ова злопатна земља има устав који помиње име, презиме па и надимак једне мртве особе, није ваљда да и опозиционе странке морају да почињу своје програме освртањем на тог истог мртваца.“ Одатле па надаље прибележио сам јој још којешта, све до самог краја, где сам приметио чак и овакав ситан детаљ. У тачки 11 (СПОЉНА ПОЛИТИКА) у седам тачака се набрајају циљеви за које ће се борити Демократска странка. Шест од њих су општи захтеви, а седма је инсистирање на успостављању дипломатских односа са Израелом. Помислих: „На страиу што се ови дипломатски односи, можда, у овом тренутку већ и успостављају, али, чак и да није тако, то не може бити програмски циљ једнако важан као и улазак у Европску заједницу.“ На крају, када сам гомилу оваквих, и сличних, забелешки ставио на папир, схватио сам да сам се поставио, ако то већ нисам, као прави правцати интелектуалац. „У правом сам друштву“, могао сам себи да кажем, јер већ поглед на састав Оснивачког одбора то јасно казује. Па чак да се састав овог Одбора и не зна, из Писма о намерама се јасно чита да ову странку, данас, оснивају интелектуалци. Одједном, када ми је то прошло кроз главу забринуо сам се. Зашто? Прво, схватио сам да је програм који нам је понуђен један одлћчан политички проглас и да сам ја, у ствари, покушавао да га претворим у врхунски политички проглас. Када се поштено размисли, он је право мало ремек-дело у поређењу са разним радикално комунистичким српским народним самообманама. Нисам се, наравно, забринуо због тога. Брига је дошла са друге, да тако кажем, сасвим супротне стране. Ми, драги пријатељи, данас оснивамо странку да бисмо кренули у реализацију свог програма, односно, зашто да лажемо јавност, у борбу за власт. Право питање није, дакле, како овај програм усавршитн, а наравно'да не мислим да се он не може н неће побољшавати, већ како да га, да употребним омиљену комунистичку флоскулу којом су нас деценијама засипала режимска средства јавног ииформисања, претворимо у „оперативне задатке“. Верујем да ћемо у будућности највише мука, проблема и недоумица имати управо у непосредном политичком деловању на јавној сцени у борби за основна начела и циљеве, јер наше, па и свеколико искуство у овој земљи, на том плану, скоро је никакво. Пола века комунистичког физичког и духовног терора оставило је последице све и да ми не желимо да их приметимо. Зато желим да говорим о неиосредној политичкој. будућности и начину поступања који би, по мом мишљењу, требало да усвојимо. Главнину проблема које ћемо морати да решавамо створили су комунисти, током пола века непрекинуте владавине, кроз организацпју коју данас зову СКЈ а ко-

ја и није странка у уобичајеном смислу речн. Не заборавимо да је скоро сваки човек који је био жел>ан политичке каријере, па, с обзиром да је друштво било у потпуности политичко, и сваке друге, приступно комунистичкој партији. Баш зато мислим да је немали број наших будућих чланова, или бирача, и сада тамо. Директори предузећа, уредници радија, Телевизије и издавачких кућа, професори универзитета сви су они још увек на списковима комунистичке партије. Тим људима, који ће врло брзо хтети да буду посланици, министри и јавни службеници, треба дати шансу. Проналазач комунизма, Владимир Иљич Уљанов, касније названи Лењин, изрекао је мисао да је „основа сваке политике кадровска политика“, и био је непогрешиво у праву. Истина, код нас, а биће и у целом свету где су на власти, комунисти су земљу претворили не само у „гробницу народа“ већ и у „гробницу кадрова“. Према тим људима се морамо отворити а не показивати, због тога што смо на време изашли, или као ја никада нисмо ни били у комунистичкој партији, претерану гордост што смо били „далековиди“. Можда смо само имали среће. У том смислу, од огромног је значаја да дефинишемо шта треба да значи појам „антикомунистички фронт“. „Борба“ нас је дан после знаменитог 14 конгреса обрадовала насловом „СКЈ више не постоји“, а сутрадан нас још више развеселила насловом који је и коментар; „Конгрес се наставља, али не знамо када ће“. Ипак, истинита „Политика“ већ недељу касније јавља о акцијама „контрареволуционара“ на Косову и о „поштеним Албанцима којима је Југославија на срцу“, а који се овим првима одупиру, канда, шта ли? Жилава јс, дакле, то идеологија. Настала је из монструозне Марксове конструкције о „аутентичним људским потребама“, која допушта неограничене манипулације па и природан настанак организације која спознавши истину хоће да нам задовољи те лотребе путем реализације опет Марксове тезе да „бити радикалан значи ствар захватити у корену“ тезе тако идеалне да се у полпотовској верзији социјализма поверује да се „нови човек“ може створити само физичком ликвидацијом старог, јер овај стари, чак и ако је само писмен, знајући језик дакле, носи у себи пређашњу културу. На тим основама је формирана идеолошка линија ко)а је, рецимо, дала основ Трофиму Денисовичу Лисенку да деценијама прогања совјетске генетичаре и убеђује јавност да се култивисањем, у свим еколошким условима, пшеница може натерати да расте чак и у Сибиру. Истина, што се пшенице тиче, гајење није успело јернајвећа земл>а света п дан-данас не може себе да прехрани, али су на исти начин, у Сибиру, одгајали н људе у установама које је водило Главное Управление Лагеров. За разлику од пшенице, неки су ово одгајање и преживели. Не знам да ли се из овога може извести закључак да су људи отпориији од пшенице, али знам да ми, баш због тога, не само комунистички, већ и сви колективистички покрети изазивају зебњу некако, брате, много брину о мом гајењу. Но, верујем да је поента у томе што, хвала богу, код нас, за длаку, ова теза није стварно реализована. Изгледа да смо је ми, на свој балкаиски ситно-ћевабџпјски начин, срећно извулгаризовали на начин, рецимо, Светозара Марковића, који у наступу пролетерске врућице узвикује: „Шта ће нама Њутни и Галилеји нама, браћо, требају плугови!“ Истина је да се отац српске социјалистичке мисли овим уппсао у „Историју српског мишљења од представног до апс-

трактног и назад“ али сем тога и (О, глупости!),табле са именом на Универзитетској библиотеци, није нам начинио неку већу штету. Чак се и телохранитељ на почетку поменутог покојника, касније министар одбране Љубичић, уписао у златну књигу корифеја марксизма чувеном реченицом, исказаном после неке локалне ужичке свињарије у коју је и он, по свему судећи, био упетљан. Реченпца гласи „Није важно да информација буде истинита, важно је да буде објективна. “ Као да је Маркс једном био и у праву; „Историја се понавл>а, једном као трагедија, други пут као фарса“, рекао је. Изгледа да је нама следовала ова фарса или, да не претерам са оптимизмом, рецнмо трагикомедија. Тако испада да сваки општински судија који одбије да пресуди по жељи локалног шефа партије или УДБЕ, јасно сведочи о „слабљењу руководеће улоге СКЈ“. Коначно, и ми, којн смо овде и представљамо скуп политичких субјеката који су ето комунистима радости! одлучили да се самоконституишу, јасно сведочимо о неуспеху комунистичке педагошке идеје преваспитавања. Баш зато, морамо имати на уму да је наоко „кадровска пустош“ коју су комунисти створили у овој земљи ипак, на њихову жалост и на нашу срећу, само

привид. Сгварањем атмосфере која осцилује између атмосфере луднице и атмосфере истражног затвора, створен је ћото с!ирlех босЈаИбИсиб, мали балкански шизофреничар, интериоризован мање-више у свима нама. Сад смо дошли у дилему да ли бисмо, да смо 1948. рекли „да“, већ били слободни? Многи способни и часни људи чаме у оковима партијских. књижица које ових дана чак и ако хоће не могу да врате изгледа да је таква директива. Они су или само заплашени, или напросто неће да улазе у аналпзе фи т лозофских суптилности зарад мира своје душе хоће да верују да глобалне флоскуле о социјализму имају стварну вредност коју су њихови вођи опоганили. Зато ми треба да водимо политику која ће са овом њиховом вером бити у складу. Нема никаквог смисла, чак је и штетно, бити интелектуално агресиван према људима којима реч социјализам не значи ништа друго до „да свима буде лепо и да не буде рата“. Према томе, позивам вас на опрезну политику дезавуисања вођства и типа организације коју су комунисти направили, а не на дезавуисање наводних програмских начела, јер само тако можемо створити мост између нас и будућих слободних грађана који су за сада у заробљеништву комунистичке партије.

НИКАД ПЕСНИЦОМ

Милорад Филииовић

Пријатељи, будите љубазни, посветите ми само мало пажње, јер вероватно вам се на оснивању Демократске странке неће обратити овакав грађанин, као што је овај пред вама и његова судбика. Припадам демократској организацији, тзв. Савез нација Југославије, осуђен 13. фебруара 1950. године, у доба када је свако ко је слободно мислио осуђиван на казну од најмање 15 година. И ја сам имао срећу да сам од тих 15 издржао пуних 10 у Сремској Митровици. Када кажем да сам срећан што сам заступао оне идеје које данас потврђује Демократска странка, ја ћу вам само казати да сам дошавши из Подгорице заједно са својим братом покушао да будем један од оних младих интелектуалаца који ће својој намученој земљи барем мало користити. На најдрскији начин, ускраћено ми је право школовања у Београду и у чнтавој Југославијн, и нико ме није питао, да ли си ти Милорад Филиповић, и ја то сада, као демократа, као напаћен човек 4 године окупације, 10 година робије, 10 година жеље да се среди трагедија српског народа у Србији не могу а да поново не доживим и мислим да је то ипак био превелик период да би човек могао, да каже да је срећа. Али сам срећан што припадам странци која никада неће, ама баш никада, ни у каквим условима користити своју песницу, евентуално сутра своју власт да би уништавала људе који друкчије мисле. (аплауз) Да не би испало да сам један.од оних клји час кажу овако, час онако, ја ћу вам званично пренети оно што је ушло у записник када сам осуђен за свој политички став заједно са још 18 људи. Претпостављам да овде има ћелавих глава које су, евентуално, присуствовале суђењу у Окружном суду у Београду, али независно од тога и данас постављам то исто што сам и тада рекао. А рекао сам: Ако ме судите за то што се борим за парламентарни систем у овој зе-

мљи, не можете ме осудити толико колико ја могу да издржим, рачунајући и смртну казну, и даље г . На жалост, то је условило тако велике казне. Рекао сам Комунистичка партија Југославије није од Бога дата да може свој терор да спроводи без икаквих последина, ија и данас кажем: Највећа је срећа за ту комунистичку партију ако буде паметна да препусти, а то је велика срећа, да на најбезболнији начин уступи своју власт онима који су спремни и способни да ову земљу изведу на пут. Хвала вам пуно и поздрављам вас. И још само једно имам времена и евентуално још мало година да будем на располагању Председништву и да примим било какво здужење које ова наша Демократска странка евентуално може да ми да. Поздравл>ам вас и желим даљи успех. (аплауз)

Минут ћутања

Никола Радовић, члан Главног одбора предратне Демократске странке, предложио је да се минутом ћутања ода пошта некадашњим вођама странке Љуби Давидовићу и Милану Гролу. Скуп је одао почаст овим умним, честитим, славним и скромним часницима демократских идеја.

Петшс 9. март 1990.

ДЕШКРАТИЈА

11