Arhiv UNS — Listovi stranaka

ПУТ У РОПСТВО

Фридрих фон Хајек

У последњим годинама, међутим, старе бриге због неочекиваних последица социјализма биле су поново наглас формулисане са најмање очекиваних места. Један посматрач за другим, иако се томе ни најмање, нису надали када су почели да се баве овом темом, били су запањени необичном сличношћу многих аспеката „фашизма“ и „комунизма". Док су „напредњаци“ у овој земљи и другде лагали (и себе) да су комунизам и фашизам супротни полови, све већи број људи почиње себи да поставлва питање нису ли ове нове тираније последица истих тенденција. И комунисте је морало донекле да потресе сведочење Макса Истмана, старог Лењиновог пријатеља, који је невољно признао да је „уместо да буде бољи, стаљинизам гори од фашизма, суровији, варварскији, неправеднији, неморалнији, антидемократскији, неискупљив било каквом надом или савешћу“, и да је боље означити га као „суперфашизам“; а када исти аутор утврђује да „стаљинизам јесте социјализам у оном смислу да представља неизбежан, како незамишљан, политички нсход национализације и колектквизашие. које представлзају део његовог плана за стварање бескласног друштва“, његови закључци јасно добијају шире значење. • Ништа мање није карактеристична интелектуална историја многих нацистнчких и фашистичких вођа. Свако ко је пратио успон ових покрета у Италији или у Немачкој, морао је да запази упадљив број водећих представника, почев од Мусолинија (а не изузимајући Лавала и Квислинга), који су почели као социјалисти, а завршили као фашисти или нацисти. А што важи за вође, још више важи за обично чланство. То, како релативно лако може млад комуниста да се преобрати у нацисту, или обрнуто. било. је у Немачкој веома добро познато, а најооље су то знали пропагандисти обе стране. Многи

универзитетски наставници у тридесетим годинама, када су се енглески и амерички студенти враћали са Континента, нису били сигурни да ли се они враћају као комунисти или фашисти; сигурно је било само то да су они мрзели западну либералну цивилизацију. • Док је многима од оних који су изблиза посматрали прелазак од социјализма до фашизма повезаност оба система била све очигледнија, већина људи у овој земљи још верује да су социјализам и слобода спојиви. Не може се сумњати у то да већина овдашњих социјалиста непрестано дубоко верује у либерални идеал социјализма, и да би се престрашилн и освестили када би се уверили да би остваривање њиховог програма значило уништење слободе. Овај проблем, међутим, тако је слабо идентификован, непомирљиве мисли живе тако лако заједно, да стално можемо слушати како се озбиљно дискутује о супротним терминима, као што је „индивидуалистички социјализам“. Ако ово стање духа треба да нас уведе у нови свет, нема ничег хитнијег него да озбиљно испитамо стварни смисао развоја који се већ догодио на другим местима. Иако ће наши закључци само потврдити забринутост коју су већ други изрекли, разлози, због којих овакав развој не можемо сматрати случајним, неће се показати ако дубински не испитамо главне аспекте овог преображаја друштвеног живота. Т о, да демократски социјализам, та велика утопија неколико последњих генерација, није само неостварљив, него да ћемо борећи се за њега дбспети до нечег тако супротног да би само малобројни од оних који га сада прижељкују били спремни да прихвате његове последице, повероваће многи људи тек ако се ова повезаност покаже у свим својим аспектима као гола чињеница. (Из књше Тће ПоасЈ 1о ЗегЈс/оот, 0. ПоиИесlде апсЈ Зопз, Ш. Топбоп, 1944)

ПРОТИВ ЗАБОРАВА

Чеслав Милош

На планети, која се због фантастичног развитка средстава комуникације непрестано смањује, долази до процеса који измиче дефиницијама и који би се могао назвати издајом сећања. Истина је да су аналфабете протеклих векова или огромна већина човечанства знали веома мало из историје својих земаља, своје цивилизације. Насупрот томе, у свести нововековних аналфабета, који умеју да читају и пишу и који чак поучавају омладину у школама и на универзитетима, историја има своје место, али у некаквој чудесној пометњи и замагљивању Молијер постаје Наполеонов савременик, а Волтер Лењинов. Чак и догађаји из последњих деценија од тако суштинског значаја да њихово познавање или непознавање одлучује о судбини човечанства, удаљују се, бледе, губе сваку кохезију, као да се дословце испуњава Ничеово пророчанство о европском иихилизму. „Око нихилисте“, писао је Ниче 1887. године, „неверно је успоменама: дозвољава им да се свуку, изгубе лишће... А то што нихилиста не уме да учини за себе, тб не уме да учини ки за целу прошлост људског рода и даје сагласност за њену пропаст“. Појавила се већ и гомила измишљотина о прошлости, које су у супротности са најпростијим здравим разумом и са основним појмовима добра и зла. Према вести коју је недавно објавио лист „Тће Еоб Тlшеб“, у разним земљама објављено је око стотину књига у којима се доказује да холокауст геноцид Јевреја у време нациста никад није постојао, те да је то само измишљотина јеврејске пропаганде. Ако може доћи до овакве пометње зар се може искључити могућфбЈ- потпуног губитка сећања као трајног стања? И зар то не би била претња опаснија од генетске манипулације или загађивања животне средине? • За песника из „друге Европе“, догађаји сабрани под називом холокауст представљају тако скорашњу стварност свој имагинацију може ослободити њиховог присуства можда једино превођењем „Псалама Давидових“. Али осећа

страх када значење тог израза подлеже постепеним променама и почиње да спада само у исторнју Јевреја, као да жртве злочина нису били и милиони Пол>ака, Руса, Украјинаца и затвореника других националности. Осећа страх и зато што у томе као да види предвпђање можда блиске будућности у којој ће од историје остати само оно што се појављује на екрану телевизора, док ће истина, као сувише сложена, остати затрпана у архивима, ако не буде и сасвим уништена. И друге чињенице, њему блиске, а становницима Запада далеке, делују тако да за њега постаје веродостојна визија Велсове Временске машине у земљи коју настањује безбрижно племе деце, лишено сећања, а тиме и историје, и која су немоћна у односу на становнике подземних пећина, децом људождерске ноћи. 9 Два диктатора склопила су 23. августа 1939. године уговор, допуњен тајном клаузулом, на основу које су међу собом поделили суседне земље, земље с властитим главним градовима, владама и парламентима. То није,изазвало само страшан рат. Тада је поново било уведено у живот колонијално начело према којем народи нису ништа друго него стадо, које се може куповати, продавати, сасвим независно од воље сваког од промекљивих власника. Границе ових народа, њихово право на самоодређење, њихови пасоши престали су да постоје. И можемо се само чудити да се и данас говори шапатом, с прстом на устима, о томе како су пре четрдесет година два диктатора поступили сходно поменутом начелу. Непризнати и неосуђени злочини су заправо отров, који полако делује и уместо пријатељства изазива мржњу међу народима. 9 Нека ми буде опроштено што разголићујем сећање као рану. То је повезано са мојим размишљањем о речи тако често неисправно коришћеној, а ипак достојној поштовања: стварност. Плач и јаук човечанства, уговори подлији од оних о којима смо читали код Тукидида, облик кленовог листа, изласци н заласци сунца над океаном, цело то плетиво узрока и последица, бнло да га називамо Природом или Историјом, све нам то, слутим, омогућава да наслутимо другачију стварност, коју не можемо занемарити: бескрајни напор да се она освоји импулс је целокупне науке и уметности. Некад ми се чини да одгонетам смисао несреће која је погодила народе „друге Европе“' она се састоји у очувању сећања, у времену у којем изгледа да га Европа без атрибута и Америка имају са сваким поколењем све мање. Могуће је, уосталом, да н нема другачијег сећања од успомена на ране, како о томе сведочи Библија, хроника тешкнх искушења Израела. Та књига је дуго помагала европским народима да ; сачувају смисао континуитета, који није истоветан са данас помодним термином историзма. (Из [овора у Стокхолму, 1980. / одине, приликом доделе Нобелове наГраде за књижевност)

МАРКСИЗАМ ЈЕ МРТАВ

Лешек Колаковски

Марксизам у Пољској више није тема о којој се расправља, марксизам је апсолутно мртав. Садашњи покрет ослања се на демократске реформе. • У Пољској је марксистички ревизионизам у суштини мртав од 1968. године. Ревизионизам који је постојао у пољској партији средином педесетих година, хтео је да прошири владајућн систем увођењем демократских вредности, али тако да то остане комунпстички систем. Унутрашња противречност ове позиције постајала је, међутим, све очигледнија, ревизионизам је био све слабијп, док на крају није ишчезао. • Ревизионизам је имао значај само до оне тачке на којој је званична идеологија партије била узпмана озбиљно, и док је идеолошки апарат још осетљиво реаговао на идеолошке дискусије. Тако је то било још у стаљинистичком апарату. Данас у партијском апараз у нема никакве идеологије, нити комуниста. Данас постоје само каријеристи који знају за шта су плаћени. Идеологија је ту посто-

Јала само зато да легитимише монопол власти. Идеја социјализма, па и сама реч „социјализам“, нигде није тако дискредитована као у комунистичким земхвама. Историја такозваног реалног социјализма, дакле совјетизма, представља јединствен ланац пораза у свим областнма: економској организадији, техничком напретку, духовном животу, култури, друштвеним односима, уз два изузетка: армије и полиције. • Идеју тоталитарног социјализма вековпма су уздизалп филозофи, социјални мислиоци и утоппсти. Реални социјализам у совјетском облику пружио је довољно доказа за то да се ниједан од таквпх циљева не може остварити. Стара идеја тоталитаризма је отуда мртва. Ф Мислим да Западу недостаје стратегија којом би могао примереније да реагује на проиесе ерозије у совјетском блоку. Полазиште будуће стратегије морало би бити у сазнању да је совјетска империја поцепана супротностима и тешко погођена економским пора-

зима. Та стратегија би се морала заснивати на томе да само суштинске промене у политичком систему Источне Европе представл>ају претпоставку њеног економског оздрављења, Иначе се не могу одстранитн ни напетости међу нацијама и народностнма, нити се социјални конфликти могу трајно држати под контролом полицијских трупа. То је оно на шта би Запад требало да се усредсреди. (Из интервјуа „BрlедеГ‘-и, 1982)

Заточници слободе

На овим страницама објављујемо одломке из књига, огледа и изјава интелектуалаиа који су се супротстављали деспотији. Овај скромни и сажетн избор представља најаву рубрике „Из света“, у којој ћемо осветлити историју н деловање демократских интелектуалаца који су се противили тоталитаризму. Најчудеснији је међу њима пример Солжењицина: усамљеник, насупрог стотинама Марксистичких Инстгпуга под управом орвеловског Министарства истине, проговара о једноставним истинама и суморним страдањима милиона људи. И код нас су домаћи и страни заточници слободе још недавно доспевали на фанатизоване страшше „Бијелих књига“, јер су њихови аутори добро знали да је управо глас истинит и да представља врс гу школе за демокразију. (Приредио и превео А. Илић)

ЗЛА ЛИРА

Милан Кундера

Марксизам је представљао грандиозни покушај да се свет протумачи као тотално рационална појава. Када је то тумачење пропало, шчепао је лиру и спустио се као Орфеј у царетво ирационалнбсти, да се тамо претвори у систем симбола, поезија, лепота. Само једна Једина строфа ове поезије успела јс да хипнотише наше столеће: замисао да време које човечанство живи можемо поделити на два дела предисторију (владавину нужности, у којој је човек предат на немилост несазнатим законима) и стварну историју која почћње пролетерском револуцијом (када човек постаје стварни гбсподар своје судбине), Пфш века смо живели хипнотисани овом прекрасном, омамљујућом замисли. Целокупна уметничка авангарда, са својим сном о апсолутном прекиду с традицијом, рођена је из ове Марксове слике. Само што историја воли сурове шале. У својој „предисторији" људи и народи су шш имали одређену могућност да владају својом судћином. Насупрот томе, од тренутка који је приближно тренутак Октобарске револуције, ступили смо у век детерминизма и тоталне зависности. Човек је установио да није господар ни природе, ни друштва, нити историје, па ни себе самбга. Али ако човек није господар, ко то јесте? Некадашњу атеистичку еуфорију заменио је неугодни, збуњени атеизам наших дана. Ниједно друипво и ниједна идеологија немају монопол на тоталиуаризам. Његови су корени антрололошки. Сви познајемо тоталитарну праксу друштвених микросветова (породица, војска), сви смо упознали тоталитарно искушење. Сан о друштву у којем су сви вођени једином вољом, једином вером, у којем нико нема тајне пред другим, јесте архетип какав ћете наћи не само у религијама већ и у сваком од нас. Андре Бретон опева стаклену кућу у којој ће све интимно бити јавно. Фракц Кафка је створио свет у којем је К. лишен своје приватности, прате га и посматрају и у кревету. Укидање приватности је за Бретона рај. Кафки то више личи на пакао. Али реч је о два лица истог архетипа који је истовремено рајски и паклен. Замерам критици тоталитаризма њен површни манихеизам, као да тоталитаризам карактерише само зло. Таква критика, наиме, потпуно занемарује целокупну „поезију“ повезану с тим злом и која непрестано плоди ново зло. Осудимо Гулаг, а нову стаклену кућу тражпмо на другом месту. Само, када је пронађу, опет ће постојати неки људи који у њој неће желети да живе, и зато ће се за њих, одмах ту, поред, саградити мали логоо. Тоталитаризам није Гулаг, него идилична стаклена кућа са Гулагом по страни. Тоталитаризам је плод манихеизма, а манихејски проповедници нису ђаволи ћђго анђели. Зато не верујем оним чистим и нетакнутим, који критикују ђаволски аспект тоталитаризма, а заГорављају његове анђеле. (Из разговора вођеног у лето 1980, Ехргезз, Рат)

ДЕМОКРАТИЈА