Arhiv UNS — Listovi stranaka

NAŠI PESNICI

EPITAF NIKOLICI, KNJAZA MILOŠA BERBERČETU

Radovan Zogović

(1907-1986)

U grobu neznanom koji pokriva laporska zemlja tvrda skrio se od Ijudi dječak Nikola, berber Knjažev, skončavši se, izmučen i zapaljen, kao žrtva dječačke svoje nesmotrenosti i nepažnje. Dužnost njegova bješe da Knjazu prinosi i dodaje vodu za zapiranje - pošto je ugrije i pohladi. Al’ jednom - osluškivaše odjeke vesele dječje graje ne ugodi. I gospodar se opari otpozadi. Rasrden, Knjaz i Gospodar Nikoticu dade tući pet dana po trideset i jedan štap, Knjažeskom rukom strugan. I dječak do noći buncaše od prošlih šiba, od noći o budućim A petoga dana se pod štapom, oprosti svojih muka. Petoga dana gledaše krv svoju kao u nešto sasvim tude I pobježe za vječno od rana, batine i stražara... Pomen grobu njegovu pod svakim brežuljkom i šibućeml Mir mom dječaku! Neka se za sve naodmara...»

ZAŠUTJELA PRAZNINA

Stefan Mitrovlć

(1909-1985)

Njega nema doma da budi nebo, njega nema domu na prozoru, njega nema domu na pragu, njega nema domu u vječnosti. Praznina zjapi za njim, praznina šuti kao bol. doziva nema. Prolaze noći i dani. Njega više niko ne doziva. 0, utonuće u nepostojanje! Sve je nijemo. Ni ptica ne slijeće na prozor sa jutarnjom pjesmom da životu zapjeva.

O, utonuće u nepostojanje, kada nestanu riječi za Ijudsko dozivanje, kad nestane Ijubav iz pogleda, Ijubav onom kog je srce toliko voljelo! Njega nema doma da probudi Ijubav, njega nema doma na jutarnjem zboru, njega nema majci u glasu dozivanja, njega nema Ijubavi za cjeliv. •

DOBA GLADNO SEBE

Radonja Vešovlć

(1924-)

Disu Ovo je vrijeme umornih morača. Uzaludno jagmiše ga sebi. Ovo se vrijeme od moranja mrača: čeka da ga bolje moranje razvedri. , Ovo je doba skotno übicama smisla svih vremena, smisla gotovo bez poroda, Ovo je tiš[na kurjačkih vilica i ovčjih sisa magla üblaćenih voda.

Ovo je vijek gatara, slutila zbunjenih zvijezda i čuda nakaznih. Ovo su poklade novog bogumila što osmjehnuto po živima gazi. Ovo je doba što se gorko sanja dok po raskršćima prosjači svoje lice. Ovo je doba - gladno sebe, gladno Dlsa Opasno. Opasno i za selice.*

MILKA ŽICINA:

„Sve, sve, sve!“

Naš prikaz

Milka Žicina, pisac, radnica, poznata od prije rata po dva svoja romana „Kajin put" i „Devojka za sve", predratna simpatizerka komunista i aktivistkinja u radničkom pokretu, napisala je šest knjiga proze većinom autobiografskog karaktera. Pored pomenutih romana, poslije rata, kao saradnica lista ~RAD", objavilaje u istom izdavačkom preduzeću knjigu „Reportaže" 1950. godine. Njen roman „Drugo imanje" doživio je dva izdanja „Kosmos", 1961. i „Nolit", 1978.; prozu „Zapisi sa onkološkog" štampalo joj je „Društvo Srbije za borbu protiv raka" 1976. (Žicina je dvaput pobjedila rak koji se javio za vrijeme izdržavanja kazne) i lirsku prozu osjećanja „Moje selo", 1983. godine. Prilikom svoje smrti (28. februara 1984, godine) ostavila je u rukopisu prozu od oko 350 kucanih stranica pod naslovom „Sve, sve, sve!" Odmah da kažem: To je autentično, doživljeno svjedočanstvo, jedno od rij.etkih po svojoj realističnosti i literarnosti, na temu naše „Četrdeset osme". Kao „grešnica po liniji* Ibe-a", kako to sama na jednom mjestu kaže, autorka je izdržala četiri godine robije (1951-1955) u ženskom zatvoru u Stocu, koje su joj poslužiie kao osnovna građa za ovu prozu. I za naslov je uzela „refren" isledničkog pitanja: Sve, sve, sve. Da, ali da se zna sve to što se sa mnom, sa nama tamo dešavalo. I rejda je gotovo sve, stvorivši potresnu povijest četiri surove godine svoga

tamnovanja, prozu kakvu ja odavno nijesam sreo kod nas na ovu temu. To je zapravo zatvor u zatvoru, nalik na Danteov „Pakao", i stepenovan na krugove gotovo ne manje brojne i strašne. Od opisa samog prispjeća u Stolački zatvor, u otvorenoj karoseriji nekakvog kamioneta, glava pokrivenih ćebetom da ne vide kud idu, pod uperena dva puškomitraljeza, do propuštanja pridošlica kroz „špalir" unakažavajućih udaraca, čitalac iz tih krugova ne izlazi. Kao i svaka doživljena drama, teško se i rađala ova proza. Prema priznanju same autorke i petnaest godina poslije izdržane kazne sjećanje na ta poniženja jednako su je teško uzbuđivala i isto tako teško na papir „silazila". Dilemu između namjere da bude objektivna i strepnje da to može da zbuni i prenerazi čitaoce, Žicina je rešavala tako što je u te prizore utkala mnoga, eseistički pronicljiva, lirska, filozofska, politička, književna i druga razmišljanja, i time tegobu preživljenog nastojala i u sebi i u čitaocu da nadvisi i humano razbije. Iza stepenovanog bojkota od gubitka imena „banda si ili teška banda" ispitivanja „ispod sijalice", premlaćivanja, tucanja kamena i prenošenje na „tranje" u krug, iza stalno oborenog pogleda, jer je i to opasno sredstvo „veze, do uskraćivanja hrane, sna, Ijekova, sve do brisanja ličnosti, autorki se prizire i neka demonska sila koja je i zatvorenice i zatvorske čuvare, stavila u taj apsurdni položaj.

Kovitlac ožestočenosti i pustoši najzad se iscrpljuje soostvenim besmislom, počinje da se uprisebljuje; sa strujama buđenja, javljaju se znaci boljitka, šireći blagotvorni uticaj sa političkih na osuđenice zbog kriminalnih delikata. Analizirajući likove iz Cehovljeve drame „Ujaka Vanje", koju su osuđenice pripremile i izvele, Zicina upućuje u pravcu sublimacije svega toga, govoreći o liku Serebljekova kaže: da je to sebeljubac koji, ne pitajući kud to vodi, prodaje i imanje i Ijude koji na njemu rade i žive. U slikanju tih stanja i Ijudi Žicinaje gotovo spontano oformila niz likova koji se pamte, kao npr. „debelu pdoficirušu", prevaspitanicu sa Golog otoka, Ginu i mnoge druge... Jedan od simbola revolucionarnosti naše Partije u razvijanju stvaralačkih sposobnosti u pokretu i među radništvom Miika Žicina napisala je knjigu dvostruko vrijednu književno i dokumentarno, jedno od najboljih svojih proznih djela koje srdačno preporučujemo za objavljivanje. Dodao bih: da smo dobili sa ovom prozom jednu varijantu „Zapisa" iz mrtvog Doma" koje autorka pominje vršeći poređenja s likovima iz svoje stolačke zatvorske okolineH

RADONJA VEŠEVIĆ

Naš list će u idućem broju doneti odlomak iz romana M. Žicine.

GLAS UBIJENIH

Jole Stanišić

(1928- )

Pitam...iz ovog pijeska u plavoj bezdani prosutih i polutrulih kostiju kad val iskonskom ravnodušnošću uz oštro kamenje pljeska, a riba Ijigavo igra po mojoj lobanji... Sve je tamno. Val šumi iskonskom ravnodušnošću. A ja još pamtim übod vrhova ostiju kad mi zjenice istočiše u ovoj pučini, koja me odavno pokriva beskonačnošću. Već se uhvatila mahovina i siga za moju slomljenu cjevanicu. Bila se nada u prkos sledila na mome licu kad nad tonjenjem po namreškanoj vodi zadrhtaše sjenke oštrokljunom jatu. I kamen mi je težao na grudi, kamen mi je visio o vratu. Rda je pregrizla žicukamen mi je provatio grudi. Sve je tamno. Čujte me tjudi! Ne gledajte na maslinu i patatu. ne okrećite se za gatebovim jatom! Ne zakrivajte oči! dan se grti sa mojim dželatom I u okrvavtjene pehare vino i zoru toči. Osjećam...osjećam ptove iznad menetama brazda sunčanu modrinu. I krv je kikot čulakrv mi javlja i uvrijedena silazi iz vodenih molekula k meni u pijesak i mahovinu... Još se po mojoj krvi gazi. Svi su moji juriši i bolovi smireni. Prisjećam se bitaka, lanaca i rana, koje me ne bole više. ŠJadapitamučudutom? Što ištem od dana kad se csmjehuje medu palmama sa mojim džetatom pod tltrajem suncobrana! ■ Čujem strašni glas... Do kad će da bruji dželatski hor?Kaži mi, kaži vrijemeviše stotina nas čeka odgovor u mahovini i vodi dubme nijeme.

Sve je tamno. Ovdje ni rumen osvita nikad ne protoči. Mnogi smo übijeni davno kamenom i motkom kada su u noći urlali vali i bačeni smo duboko, gdje nikad ne silazi spas. Znamo da nas ne mogu vidjeti ničije oči, al čujte, Ijudi, i naš glas! da ne budemo sami u nijemoj dubini i mokroj tami...

Strašne vijesti plove danom. Vidite li, Ijudi, krvavu ruku sa golubom i maslinovom granom! Davno iskopaše grob slobodi. Übica ište priznanje. Übica ište lovor. Do kad će da bruji strašni glas? kaži, kaži mi vrijeme!čeka odgovor više stotina nas u mahovini i vodi dubine nijeme.m

BASTILJA U SRCU

Momčilo Jokić

(1937)

Na Bastilje sveta ne treba pucati samo topovima već i pesmama kao neuništivim oružjem, pucati u diktature sve dok nas ima da diktatori svet ne učine sužnjem. Život je svakom Bastilja sa nevidljivim zidovima koju treba na juriš uvek iznova osvajati, reč istinonosca za laž je prava mina samo pesma može sužnja očarati. Hrabri zbog samouverenosti uvek umiru prvi zavide im budući vlastodršci i izmećari, hrabri žure da ih pre ideala pojedu crvl sloboda kroz njih sve svoje nade iskrvari. Država koja podigne barjednu Bastilju u kojoj želi da utamniči stobodu, nema prava da postoji, ako joj pravda zna za silu niti da zastavu svoju nudi narodu. Pesniku je svaka nova pesma sopstvena Gitjotina pa zato nož reči oseća na svome vratu, dok je misao kao kristalna krhotina kojom vreme meri pesmu na svom večnom satu. Bastilje nisu gradili pesnici Bastilje su uvek rušili jeretici. •

LIČNO,

SASVIM LIČNO VLADIMIRE

Sećanja na Majakovskog

povodom šezdesetogodišnjice smrti velikog Vladimira Vladimiroviča

Sezdeset godina je već prošlo od onog strašnog i neshvatljivog pucnja 14. aprila 1930. iz Ljubljanskog prolaza, Hitac u srce. Übio se Vladimir Vladimirovič Majakovski. Šezdeset godina. Misterija još uvek traje. Šezdeset godina je neverovanja. Zašto? Vladimir Zlatoust pokušao je da načini još jedan gaf? U svakom slučaju nije mu uspelo. Ostavio nas je u neverici za sve ove godine, sa svim svojim nedorečenostima. Zapad je iz svih sila pokušao da dokaže kako ga je übio GPU. Oni koji su ga voleli i poštovali više su ga branili dokazujući besmisao ionako smešnih konstrukcija Zapada. I jedni drugi nisu dokazali ništa. I jedni i drugi nisu otkrili misteriju. Naravno. Štaje ko uopšte o Vladimiru mogao da dokaže, osim njega samog. U stvari, najbolje je sve ostaviti njemu lično, u samog sebe zaljubljenog, da sam objasni, kad ga, kako je sam verovao, neki naučnik budućnosti bude vaskrsao. Strašnu sam stvar nedavno doživeo u razgovoru sajednom lepom, ali rastrojenom ruskinjom, Kada sam rekao da mi je najdraži ruski pesnik Majakovski, ona je hladno neruski, ipak na čistom ruskom postavila pitanje: Počemu, on komunist!? Eh... Gde si tada bio Vladimire? Krozglavu mi je prostrujalo:„Kako u tvrdo uho nežnu reč zabosti?" Paranoidno. Ovakvu scenu ne bi mogao zamisliti ni onaj čuveni satanista Markiz de Sad. Ali, znaš li ti druže Vladimire Vladimiroviču Majakovski zašto si mi ti uopšte toliko drag i na srcu? Zato što ti u srcu nosiš milion velikih Ijubavi i milion miliona malih, Zato što si ti jedini pesnik koji je umeo istinski, do srži, očajno da voli. I da o Ijubavi piše pesme koje uopšte nisu Ijubavne, već nasušne, jer drugčije treba da se voli. Ti nekakvu Mariju zoveš: „Telo tvoje naprosto molim, kao što hrišćani mole hleb naš nasušni dažd nam dnjes." „Ona neće! Ha! Ti si jedini pesnik koji se odrekao Ijubavi u ime čiste Ijubavi. Ti si pisao pisma od tri reči: „Ljubim. Volim. Želim", Staje li u takva pisma išta više i išta od vrtoglavice manje.

Ti si jedini zvao vatrogasce da ugase plamen srca! Ali opet, ono paranoidno: On je bio komunista!? Kako sada dragi Vladimire ~u tvrdo uho nežnu reč zabosti"? U stvari zašto? Lakše bi mi bilo da si tada bio i ti. Tada bi sve prepustio tebi. Ovako prosuo sam maio Jesenjina i... Izvini dragi Vladimire, dalje nisam išao. Nisam mogao. Sada čitam ovo o tebi što pišu u „Glasu crkve". Verovatno bi se iznenadio gde si sve dospeo. prvi put saznajem da pesnici mogu imati svoje lične neprijatelje. Lične? Ti si ih imao, Verovatno znaš da se zvao A. Levinson, inače još i saborac Oktobra, Jadnik. Eto, da li gajoš negde pominju? A tebi druže Vladimire, svaka čast, Kako si samo i to uspeo, kada kažu da je ovo najneprimetnije i možda poslednje podsećanje na tebe u jeđnoj godišnjici na tvojoj levici. Da, Zaboravio sam: On je bio komunista!? U tvrdo uho, vidiš dragi druže Vladimire, nikakve nežnosti ne možeš usaditi, A u stvari ti uopšte nisi ni bio nežan jer ti si bio komunista! Zar nežnosti uopšte ima u tome što ti večno osluškuješ: „Ljubav će da zabruji jednostavna, Ijudska". Požurili su da te isprate, Inače, stvarno si me iznenadio. Lični neprijatelj!? Baš si u svemu morao da budeš originalan. 1977. su govorili da si ti možda bio prvi panker. Onaj Džo Stramer bi te sigurno voleo u svom CLASH-u. Kako biste samo otpevali one „Španske bombe"! Šteta. Vidiš, taj Stramer sada ništa pametno ne radi. Dragi druže Vladimire Vladimiroviču nekada si vikao: „Gospodo, zahtevam da me uzmete u zaštitu od obesti rulje koja razmazuje svoju sluz po umetnosti!" Neke dame u publici padale su u nesvest. O, jadni, jadni buržuji kako su još pre revolucije bili bolešljivi i na sve osetljivi. Iz grla gromkog, zar da izlazi tišina? A Ijubav? „Ljubav će da zabruji jednostavna, Ijudska."

MILAN CVETKOVIĆ

KOMUNISTIČKA ISKRA, list Komunističke partije Jugoslavije STRANA 6