Arhiv UNS — Selo

су на селима такве и толике, да данашњи сељак не личи више ни мало на предратног. Можда све то зка г. Стајић, али то не годи његовој нацијевској тези: да несме да има промена нн на селу ни код сељака. Са променом руха мења се често и глава! Најзад да би истакао и подвукао разлике између сељака у опште и радника он истиче: радник ради у туђем, сељак у свом предузећу; сељак је и радник и власник истовремено. Ту се сретамо опет са оним идиличким, сада и нацијевским гледиштем на село као једну једноставну целину. Он неће да види процес раслојавања који је све јачи и бржи на нашим селима. Не групе, већ се све јасније виде разне класе на селу, И све je већи број оних који раде не у „властитом" већ „тућем предузећу", А где је огроман број оних код којих је „властито предузеће“ једна штура са-

мообмана, јер му то „властито предузеће" не даје могућности да исхрани ни себе ни породицу, а камо ли да задовољи остале своје културне потребе? Све се ту разликује почев од става према тржишту, па преко куће до одела, става у друштву, мишљења, тежњи. Огроман је број оних који по свим овим каквоћама припадају радништву. И они су то, па маколико г. Стајић покушавао нацијевским црнилом да то сакрије. Г. Стајић је хтео, у духу нацизма, да докаже посебан положај сељаштва у друштву. Он то није успео. Али нека се теши да то није успело, ни пре њега, многим истински ученим људима капиталистичке класе. Напис је ипак интересантан, јер нам јасно открива схватања и стремљења наших нацијевских и фашистички настројених политичара из земљорадничке странке.

Задругарство

У нашој средини ситно буржоаски и мешчански дух влада свугде. Он је доминантан у свима друштвеним редовима. Често и тамо где се најмање очекивало. Тај малограђански дух изражава се наочигледније у нетрпљивости и егоцентризму, стављању своје сопствеие личности у центар пажње и стремљења. Од тога малограђанског духа пате код нас и поједине индивидуе, и то, изгледа утолико више и јаче, укслико стоје више на социјалиим лествицама. Али њиме су испуњени и читави покрети. У целом озбиљном и објективном свету сваки рад који засеца, било материјалне или моралне интересе целине, подложан је контроли и критици. Чак се критика жели. Јер шта значи критика друго до омогућавзње да се о једном факту социјалном, о једној функцији, или и спонтаној или организованој акцији, ст<кне што објсктивнији суд. Нарочито је таква криткка потребна према установама, којима је баш непосргдни циљ друштво или његови већи или мањи сектори. Потреба је критике ту оправданија, јер се код ових установа, код ових колективитета, много пре и успешније, акција може да ишчаури у супротност постављеном циљу, иврло лако исто тако, сматра своју функцију као најважнијом, једино успешнсм, прави од њенекуврсту социјалног талисмана, фетижа. Можда ни један покрет није, у редовима вођства, у тој мери заражен том искључивошћу, том нетрпељивошћу, тим прецењивањем важкости своје функције, као што је случај са задружним покретом. Ма да се, у ствари, не може говорити о једном задружном покрету, ни о једној задружној идеологији, јер свака оргонизована привредна функција има и посебне структуре, и посебне, чак противуборне циљеве, и посебне идеологије, и из те разнороднодиости досада није могла да се искристалише ни

једна хсмогена идеологија, ни једна хомогена задружна теорија. Код свих ових разноврсних задружних облика заједничка је особина, што претстављају акције не појединаца, већ мањег или већег броја. Ако се одвојимо од овога и пођемо за функцијама по задругама, ми видимо једно подвајање, које је, како рекосмо, често у једној антитези са функцијама других задруга. И отуда међ задружним теоретичарима и влада највећа несагласност, јер разноликост задружних облика узетих у подлогу посматрања,одводи и разноликост и теорискихзакључака. И када, као што је данас случај код нас, земљорадничко задругарство у место изградње једне сопствене идеологије, хоће да искоришћвва закључке потрошачко задружног покрета, чија је теорија ипак највише разрађивана, онда је то једна противуречност. Јер ништа није опречније и у својој функцији и у својим циљевима, него ли што је случај са земљорадничким задругама за прераду, производњу или продају и потрошачким градским задругама. И није ли баш у задругарству потребно да се кроз један објективан метод посматрања проуче поједина факта, појаве творевине? Само на тај начин моћи ћемо имати јасан поглед на целокупно задругарство, његове функције у данашњем друштву, могућностима развитка, изгледима на будућност. Ма да задругарство проповеда у мишљењнма слободу, у вери толеранцију, задружни епигони у нашој средини, на место слободе мишљења уводе једну искључивост, квалификујући сваки критички став као непријатељство према институцији. Они уводе, без мало, аутодафе средњевековне цркве за сва мишљења различна од њихових мишљења, која они сматрају за вечне и непромениве истине. Догматизам је прометнуо задругарство у једну уску,

„ЖИВОТ СЕЛА“ Бр. 1