Arhiv UNS — Selo

ушле у Баку, ми смо имали у својим рукама највеће петролеумске изворе на свету”. Наувелерт тшше о операцијама немачких трупа у току 1917 и 1918 г. у пределима Блиског истока, где су имали за циљ да се приближе ирачким и иранским изворима нафте. На једном месту наводи како је било издато наређење генералу фон Фајлекхајну, да се по сваку цену држи чврсто ових земаља. Али ратна срећа је била наклоњена друтима. Немачке колоне су биле принуђене да напусте све освојене области. Замишљене границе Рајха на обалама Персиског залива, оног тренутка нису биле остварене. Њихове трупе су се повлачиле у свој првобитни европски кутић. Рат је био изгубљен, али живот је захтевао и даље да се ради. Немачка индустрија је продужила рад. Међутим требало је погонских материја. Један од проналазача течног погонског горива који је иначе радио на томе још 1913 год. познати професор Бергиус пише године 1925: „Какву улогу игра петролеј, између осталих ствари видимо то из пораста његове производње која је износила у 1900 г. 19,570.000 тона, 1924 г. 135,065.000 тона. Немачка нема петролеума а мора на сваки начин да га створи. „Постоје два природна разлога”, каже професор Бергиус, да се кренемо на вештачку производњу течног погонског горива: 1) Индустрија угља трпи услед надпроизводње, 2) моторизација земље захтева течне погонске материје. Изгледа да совјетска битка за гвожђе и Немачка за петролеум, имају нечег заједничког, долазе у исто време. У оно доба Немци почињу интензивније да раде на својој вештачкој производњи бензина. У току 1927 године радило је девет предузећа на производњи вештачког петролеума са годишњим капацитетом од 958.000 тона. Највеће од ових предузећа било „Леуна” чија је производња износила 350.000 тона годишње. (Ове цифре су добивене непосредно од америчких произвођача петролеума). За једну тону течног горива било је потребно употребити две до три тоне мркога угља. Вештачки бензин био је 3 —5 пута скупљи од природног, али морао се је производити. Трговачке статистике су доказивале, да Немачка плаћа иностранству сваке године за довезено минерално уље 1.400,000.009 динара. Према Бергиусу, вештачка производња бензина се исплати већ са годишњим капацитетом од 50.000 тона уз инвестицију од 350,000.000 динара. Други проналазач синтетичког течног горива, професор Фишер, доказивао је да је производња вештачког течног горива рентабилна већ од 20.000 тона годишњег капацитета, уз инвеетицију у износу од 300,000,000 динара.

ПР6ВЛШ ПЕТРОЛКУМА У ЈУГСИСТ. ЕВРОПИ