Arhiv UNS — Selo

Виноградар

Још ми шаке памте будак и ашове а гиџама у недрима већ звезде куцају. Лоза личи на вене лишће на дланове а зрнца на жуљеве када попуцају. Ја и лоза имамо сасвим исто лице око којег облећу птице и осице Лежим на боку и грезнем у соку пресит и прегладан на том јужном пиру. Цео ми виноград мирује у оку ко трудно стадо у своме чаиру. Грозд и песник имају сасвим исто лице пред којим пада и сунце ничице. Јато прхну из грања. Гле: змија се пење уз стабло воћке. Плод дрхти над змијом. Дрвени суд плав од чорбе за кропљење бубњи расушен под зрелом каЈсијом. Небо и виноград имају исто лице бакрено лице канте прскалице. Гиџе су славине кроз које куља вино из златних подземних r подрума. грозд што се с пчелом у сред срца љуља навешћује ружичасто помрачење ума. Ја и земља имамо сасвим исто лице око којег облећу громови и птице!

ДОБРИЦА ЕРИЋ (Враћевшница)

Али то је као визиja

Волим cee што је твоје cee што H(i теби има еј очи заносне плаве кандилице разјарени пољупци канџе од купина богови у снима исхићено праисконским стидом румено лице. Цедим рени лудило самоке некуд he отићи еј у теби проналазим новооткривеног себе куда лутају те жедне усне да ли he до мене CTuhu о лепо је то вече провести уз тебе велика и велика лепота мене не одолева и cee је слатко и cee је дивно што је мирно јер си ме ћаркањем љубоморе најзад заволела.

Петар Бељ вић (Љуљаци)

Волови

Имам ливаду за вас око ње јабланови зеленим језицима лижу румени образ западу. Имам ливаду за вас над њом голубови небо крилима таласају. Имам за вас најмириснију ливаду напасите ми се волови.

Срба Митић (Црљенац, код Пожаревца)

У poву

Врхом небо пара Крива чука. Пламте цеви изнад славног пука. Чим ракета престане да сија Пред очи ми излази Србија...

Михаило Брашић (Опарић, код Светозарева)

Долине глади

својој мајци Љубици Горе ватре у телу на длану вода кипи у ћутању дана волим те име уцветало волим те ал кише показују још сам празан ходам по твом телу гиба се облак под ногама врбове клонуле жиле о нећу више нећу моћи да те љубим укротитељко ноћи ал где ћу где hy из куће стида да одем у Шашави извор где капље јутро да лежим да се приљубим уз камен

Бора Д. Симић (Глушци)

Опомена

(над хумкама рата) О крви крви светило моје ако се у теби коров пробуди ти ниси крива: људи су људи. Разум и срце на готовс носи. Човече, увек хумке изљуби и коров коси!

Обрен Пјевовић (Мрчајевци код Чачка

Напуштени врт

У врту кућа мала. Безбрижних дана тврђава идеала. А сад ружа свела. Ни звука пчела. Коров мирише. Породице нема више.

Вукосава Андрић Велика Дренова, код Трстеника

Mир

Све док се не призна суседу право ваздуха и светла ова реч биће сан и бол света!

Живадин Стевановић Брестовац, Гружа

Жути гост

Покрмачила куполу плаву. Кроз све поре коже и коре продире гнила. Погни главу. Свака топола свака грана

биће гола ко оглодана кост. И моја кола и твоја кола возе до бола. У крви се слути незвани жути гост.

Момчило Тешић (Глумач, код Уж. Пожеге)

Избор из поезије

ИЗ РАЗНИХ КУТАКА ОВЕ НАШЕ ДОЛИНЕ САКУПЉЕН. ЧУДЕСНИМ EOIAMA И ПЧЕЛИПАМА ЗВУКОВА ОВАЈ БУКЕТ ЋЕ ВАС. МОЖДА, МАЛО ОСВЕЖИТИ И ПОДСЕТИТИ НА НЕКИ ДАН, НА НЕКИ САН У ТРАВИ ИСПОД ДРВЕЂА.

Сан

Сан је перје што у hoUu блиста а небо љубав. Изазива ме да растем đa се гранам. И само још један аршин па сам изнад набора где се играју јеленчићи и царују пчеле. Пред тобом сам задовољна јер твој дубак држи ме да се не срушим. Клекнућу пред тобом сабљом ме располути: букнуке жуљевито срце, а ти убери пламичак и закити се њиме.

Милена Јововић (Добрача, П. Баре)

Девојка

Ти си птица претворена у цвет. У цвет најпијанијег мириса цвет што зове да му се тихо приђе. Цео свет представљала си у дрхтај боја ко)е засене вид. У боју и мирис што окове на простор и разум ставља. Знај Твој опис јесте: птица претворена у цвет.

Паун Петронијевић (Рабашевина, код Карана)

Сећање

Ево истог поља, шуме, сутона златна. Поветарцем лебди мирис пласта сена. У даљини кућице беле као платна. Ево наших успомена. Али шта је сад млечни сјај месенине шта цаклеки одсјај траве меке шта облаци небом коло заиграли ил жбунићи осути дуж реке О кад ме све то разапиње и слама као празан оквир без вољене слике:. ]а припадам другој а ти негде сама без радости стичеш нове познанике.

Радомир Рубаковић Срезојевци, П. Брезна

Голубови

Не тата, селидба ће да ме утопи у тугу до грла, иди а ја ћу на зеленој трави још мало да посматрам ово. Да гледам шетњу на вреломе крову, облаке мог живота. Не, не могу да се одвојим од мојих срчаних голубова. Носи све, а они и кућа још овог јутра нек буду моји. Више никад неће да ме буде у завичајним зорама.

СЛАВОЉУБ ПОПОВИЋ Сибовац, код ПодуЈева

Младе Бачијарке

Иајлепше су од свега у завичају. Преко целог лета не силазе са Бусовата и Бељанице. Као расцветане руже порумене кад их погледаш у лице. дЛвљакуше кажу им. У ствари, нежне су и питоме као јагњад њихових стада као звуци меденице као мелодија чобанске фруле. И нимало не зазиру од рада.

ДИМИТРИЈЕ БАЏИЋ Суви До, код Жагубице

Последњи поздрав

Другарице, време све је ближе када ћемо с Црног Врха отићи и можда никад, никад више једно другом нећемо прићи. Али не, ти немој мислити тако и веруј да cpeha постоји у свету. Не, понављам, не веруј никако моравском сељаку, сиротом поету!

СТОЈАН ВУЧКОВИЋ Багрдан, код Светозарева

Јесен

О дкорачало је јутро за мојим мршавим браздама са првим маглама јесењим. Тице као стидљиве девојке дозивају сунце, У души нема места за песму раниоца. Потонула је у моглу слутње усамљеног у пољу храниоца.

Александар Ђорђевић Г. Црнућа, П. Враћевшница

24

страна / Број 1034—35 3 А Д Р У Г А