Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 297

а особито за оне, који се старају за издржавање цркава и који се брину о распрострањењу вере Христове; у УШ. се не вели само, да црквене ствари не треба ником употребљавати, као што рече Рајић, него да световни људи не смеду црквено имање и новце себи присвајати и употребљавати на своје потребе, а свештеници да су дужни за цркв. новце набављати што треба за цркву, издржавати који служе цркву и бедне и стране; у 1Х. се не вели само, да свадбе не треба обдржавати у време поста, као што рече Рајић, него да их не треба обдржавати у запрећене дане црквом, и да православни не треба да гледе којекакве игре и преставе.

Рајић је у својој „Историји катихизиса“ пребацио Синоду незнање да Вјерују — није апостолски симвом, а овамо у „Всупленију“ он сам у свом катихизису назва Вјерују „Символом никејским“, а не никео-константинополским.

Рајић је у свом катихизису ставио код смртних грехова „среброљубис“ на 2. место. (8 Ш. В. 5.) а под В. 15. А шта је противно среброљубију 2 О. „Милостиња сбилна, и штедрости над убогима.“

Из записника. синодског од 1775. (в. „Срп. Сион“ за 1908. стр. 146.) види се, да је председник Илирске Дворске Депутације Франц гроФ Колер митр. Видаку бранио учињене промене у синодалном Рајићеву — катихизису и у погледу „среброљубија“, рекавши: „“—- = 4) Мизв Фе 15. Егаде дев 8. 8. “от аеп „Зитает, "утејеће ајво Тање; Та дет Бејауотвећеп :

В.,А што в противно сребролобно ; ·

(). Милостинл обилна, -

дал тоданзиј уегдеп, Фазз сезебећ! ууегде:

В. А што в противно сребромобпо;

(3. Милостина доброхотна,

уеЏеп Фег Апкагиско сепиузат 21 ппђевНтте 156, Гојенећ дег Јигепа ет чпдешећег уегушттег Везтић ђеугеђгасће угатде, ђЂееђепз Фе гете ппд пцпувгФтећфе Гећге Фев Еуапгеј Фе Егеуу накен дев АШповепз Фегесманеп ај сте појао Сћатасјемзнсат Фез Уега:епзјев ђев таећ, Оазз оћпе веђђег апећ Фа Шђегтаввје АЛтовеп аПеп Уемћ ђеу бон уегПегећ, пасћ Чеп Џагеп Уомеп Фез Арозјејв Рап: ерлеп ФгејупШсеп беђег Неђеј Сон.“

Митрополит је Видак ове примедбе доставио Рајићу, и он је у својој „Апологији“ остао при умесности свога навода, те је у 538. 15. питање и одговор штампано и у катихизису од 1775,/6. и у оном од 1797. — и свима другим издањима како је Рајић навео. Једино у издању од 1824. учињене су неке измене по жељи владиној од 1774.

У погледу одбране своје тврдње „милостиње обилне“, рече: 8. „Среброљубие не точију само собоју јест велики грјех и идолослужение (Колосајем 3. 5.) но и многих грјехов великих и тјажких корен и источник (!. Тим. 6. 10.). Сљедозателно јакоже велики пожар непогашаетсја јединоју водоју, тако ниже среброљубиј порок врачуетсја каковоју нибуди доброхотноју. милостинеју, но и доброхотноју и обилноју. Јелико бо вјашчши и множајши сут грјехи, толико обилншија требујут милостини,“

Међутим у символичкој књизи за источно православну цркву у Могилиној „Ортодоксос Омологији“, по којој је дужан био Рајић састављати свој катихизис, у издању од 1763. у Ш, ч. В. 28.: „Киј