Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

138 Архив за историју српске православне карловачке. митрополије

правије у ту дружиницу, коју је водио Несторовић — спадао осим Платона (потоњег владике), арх. Павао Кенђелац, а чини ми се, да је и Лукијан Мушицки од 1812. арх. шишатовачки био у додиру с том дружиницом Несторовићевом. —“

Та тврдња — сумња — Иларијонова се потврђује писмом Мушицковим, што га овде наводимо.

Исто се писмо Мушицково нашло међу заосталим папирима недавно умрлога игумана Сергија Попића. А до њега је он по свој прилици дошао онако, као и до „Описа фрушогорских манастира од 1771.“

Исто је писмо значајно с тога, што се и из њега види да је Мушицки још 1811. као протосинђео стојао у вези и договору с Несторовићем.

У 1. бр. „Седмице“ за 1853. штампано је писмо протосинђела

Л. Мушицка, писано у Карловцима 4./16. Дец. 1811. конзилијару Несторовићу. Лукијан започе своје писмо с речима: „Аз писах Високоблагородију Вашему јако, пришествием Благодјеј а и Деспота моего (Стратимировића) ПН искуство мое, јеже мње ниње наипаче нуждно јест —

А затим: „Примјеченија моја ведут мја к закљученију, јако завист јест слабост человјеческаја, јаже и во благороднија и в народољубивија души вселитисја может, јегда они видјат, јако им поле на немже би сами за себе славоноснија лаври брати моли, другим сподвижником отјато јест“. (Ово се односило на Стратимировића, који је тобоже завидео Несторовићу на предузетом раду о школама српским).

„А тајдемон — завист — рече Лукијан временем побјеждаетсја и умершљаваетсја сјајними дјелами, јаже киждо, иже добр јест хвалити, величати и повсјуду славити долженствует.“ — што се опет односило на Стратимировића, „који ће напослетку увидевши заслуге Урошеве, напослетку и сам га хвалити“.

Саопћавајући му како је увидео, како су јако погрешили „виша Господа српска“, било рече своим небрежнием, незнањем или леношћу ил самољубљем, што су допустили да толико време пројури, и пропустили тако згодне прилике, кад се могло почети радити на преображају наравственог стања српског народа, удари у хвалу Несторовићева рада, рекавши: „Оно јест аки деница воздајушчаја нравственое солнце вскорје возсијати имушчее. Им первиј корак дјелаете ко просвјешченију, јеже в благочестни (КеНолдзе Аш агипо). Свјатое намјерение свјатим дјелцем начасте.“

„В прежнем (дакле и пре овог писма писао му је) и сем послании моем имјеете крјепки залог духа и расположенија моего и привержености моеја ко Особје Вашеј. Скоро негли и дјелом засвидјетелствовати буду.“

„Со страхом откриваја чувствованија и мњенија моја, принужден бивају, замолити Благородие Ваше, воеже залог духа моего под рукама Вашими добро собљусти. Кто не бојалсја би громов, сједја близ Јупитера2 (т. |. да не ода мисли његовеи осећање, јер зна: ко је ера тинивавИ Не