Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 139

Несторовић је радио још 1811. на томе, да се Гргетег и Бездин одреде за Семинарију, и да се још неки манастири укину ради издржавања Семинарије. И кад је Мушицки дознао да ће то Несторовић постићи, изразио му је не само своју радост, што му је испало за руком да обори тврдње Стратимировићеве: како би опасно било укинути и поменута два манастира и још неке друге, и што ће се приходи манастирски — опште добро — трошени на раскошне ствари — повратити „Нацији“ — народу.

Уз то нађе Мушицки за родољубиво дело да достави Несторовићу — народољупцу — и то, како су последња два архимандрита гргетешка Петар Видак и Јосиф Путник задужили манастир са 20000 фор. А да му сејош већма умили, заврши писмо с речма: „А колико би још имао да кажем.“

И то рече Мушицки за речене архимандрите — а у то доба владике — и то Несторовићу, који је као што се види из прошлогодишњег „Архива“ у 7. и 8. бр. имао задатак да пази на расположење српског народа како у Угарској и војеној Крајини и појединих сталежа, а особито свештенства, тако и у Србији, и што дозна преко својих људи, да достави државној власти.

И то рече Мушицки, који је као арх. шишатовачки не задужио него презадужио манастир тако, да му је и сама управа била одузета, а да и не спомињемо како је управљао са школским фондом у Карлштату, и како. је узајмљивао где год је могао.

Какво је јавно одликовање Несторовић Мушицком „сотворио“, које је у души његовој „благодарности чувство“ излило, не знамо. Ал биће, што га је Несторовић предложио био за члана комисије која је имала да удеси са штампаријом, како да се књиге школске штампају (1. с. 7.)

Из писма се Мушицкога види и то, да је он 1810. имао састанак у Гргетегу с Несторовићем, а о чему су се они тада разговарали и договарали, не зна се, али из речи Мушицкови види се, да је Мушицки пао у Гргетегу у мрежу Несторовићеву, те и ако је сазнао за намеру његову у погледу укидања манастира Гргетега и Бездина и још неких других, он не хтеде то јавити своме митрополиту Стратимировићу, чији је био 'у то време протосинђео и ког он не зове друкчије него „первосвјашчеником“.

Ал је јавио с радошћу Несторовићу шта је дознао о путуи бављењу Стратимировићеву у Бечу т. |. да није успео да спасе манастире Гргетег и Бездин, и да му честита што је надвладао Митрополита.

Оваком држању Мушицкову не треба се толико ни чудити, кад знамо, да је за њега 1828. писао Јосиф Путник владика пакрачки Стратимировићу. , — — Ашче бо Мушицки, јегоже јего Величество једва и с великим. трудом за епископа карлштадскаго посвјатити даде, человјек фантаста, пијаница, в церкви невјежа, ком по две године неслужи, нити когда слово проговори — — —“ (Рукопис)

Само писмо Мушицково у сасвим верном препису гласи:

Ето весокоблагородно Г. Конзлару, Урошу Несторовичу 30. окт [611

»