Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 149

ствовали Гд. Ивачковић архимандрит Крушедолски и парох Мартоношки Петар Петровић и парох Бежанијски Илија Петровић, по

свршетку литургије сљедовало је опело. Његово високопреосвештенство Гд. Епископ Пакрачки Стефан

Крагујевић у орнату архијерејском и многи десивши се свештеници опело свршише, и опојало се са два свештеника т. ј. Петра Петровића пароха Мартоношког и Илије Петровића пароха Бежанијског, на конец обнешено је тјело упокојеног и незаборављеног Епископа вршачког Гдна Стефана Поповића око цркве, и у гробницу у

цркви сдесне стране до паперте положено. Амин, вечна му памјат!“

У самој пак протоколи умрлих Бежанијске цркве стоји уведено да је поменути епископ умро од обичне болести у 53. години и сахрањен у Фенеку. |

За овај смо навод захвални нашем пријатељу пароху Бежанијском Атанасију Тошићу, на чему нека и овде прими нашу захвалност.

Горњи савремени запис обара сва доцнија тврђења о тобожњем гоњењу владике Поповића, јер да је било оно истина што се доцније подметало патријарху Рајачићу, зар би Поповић био онако свечано и са оним почастима сахрањен!

И ово нека послужи за доказ и поуку, како треба обазриво поступати при изрицању пресуде о појединим личностима и историчним догађајима. Ако је човек брзоплет, па чим где шта нађе, без даљег истраживања поверује. у истиност нађеног документа, како може да погреши и да осуди или похвали неког, који ни јед-

.

но ни друго не заслужује.

Незадовољни и са нађеним документима који обарају и доказују неправедно бачену љагу на патријарха Рајачића, због тобожњег гоњења владике Поповића, обратили смо се на нашег пријатеља г. пароха вршаког Јована Малушева с молбом, да нас извести ако шта зна о владици Поповићу и какво се о њему мњење у Вршцу

одржало, и исти нам је одговорио:

Усмено казивање гласи: да га је, по свој прилици, пок. прота Фила Трандафиловић денунцирао патријарху да је издајица, јер је посведневно примао посету једнога вишега официра Мађара — кажу обрштера — и то је требало по протиној да буде: удешавао је издајство народа. Напротив Вршчани знају, да је владика био добар Србин и да је ради тога одржавао везе с тим официром, да би колико је могуће — за време револуције — сачувао народ од страшне масакре од стране Мађара. То свакако стоји.

Други пак веле, да је официр одлазио владици његове снаје ради, која је била велика кокета, у коју је исти заљубљен био. Те две ствари могу се у склад довести, т. ј. владика је љубави кроз прсте гледао, да би у наступајућем страшном часу помогао народу; и официр пак исто тако љубави ради одржавао је везе с владиком, а поред љубави и владике остало је у срцу његову места и за Србе. Изгледа ми да се тако судило у двору блаженонпок. владике Кенегелца, коме је пок. прота Фила доста досађивао, па чешће и денунцирао на све стране.

Толико усмено предање,