Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 215

на хљебу; да неимам ни толико мјеста гдје би сви пребивати могли. Ова двоица закрчили су 4 собе, кое им без колизие отузети не могу, а нисам ни рад, да се и најмање на мене потуже, паче желим да се у совершеној љубави растанемо. Ја ћу у моем домостроителству много назадан бити, ако они дуго остану; а и за школу би много полезние било, да су ми Професори, кои от дана на дан не чекају, да отлазе. Ја мислим, да сад, кад су нови Епископи отишли, неима више препјатија, да се ово све у ред доведе.

Престави се и Буковински.

Тко ће тамо Епископ бити2 Не били добро било на сиромака (Шакабенту) призрјение узети2 Он ние тако неспособан, како се обично мисли. При том би душеполезно дјело било, њега из свију плетака извадити и ону многозаслужену фамилију чим тим ушчедрити. От свију кое познаем и о коима сам говорити чуо, он би за оно мјесто најбољи био. Дајте гледајте њега на полицу дигнути да вас превозноси док је жив. Овим ћете дјелом души мјеста ухватити. О том други пут и више.

Закључавам молећи вас, да се својски постарате да Пахомие и Поповић што скорие отиду, да могу мое ствари и школу по мојој жељи у ред довести.

Здравствујте! Ја вас сердечно љубећи, јесам

У Вершцу 22. Окт. 1834.

Ваш искрењејшиј пријатељ јос Рајачин с.р

(Јосиф Шакабента арх. Месићски од 1829.—1846. и као такав је и умро.

Пахомије Јовановић и Стефан Поповић, били су професори богословије вршачке. Први је умро као арх. Шишатовачки, а други је као арх. ковиљски био биран за владику пакрачког 1839. а премештен на вршачку 1844, Умро је 1849. у Бежанији а сахрањен у ман. Фенеку. (Види стр. 145.—162. о. л. за ову годину.).

Симеон Тркуља је био арх. у Крупи у Далмацији.).

ХМЛ. Љубезњејшиј Мој!

Ја сам и мислио, и немислио, да ви мога пријатеља Стеву“) за денунцианта Пахомијна““) держите. Мислио сам; јер се ваша израженија на никога не могу тако аплицирати као на њега. Нисам мислио; јер познајући њега совершено, держао сам и держим свагда, да он никад ни помислио ние на такову подлост. Његов характер, његова начела, његова сва отношенија тако ме јасно о његовој невиности увјеравају, да ја то о њему мислити не могу. Јели они вас, с коим је о том рјеч имао, довољно и совершено увјерио, не знам; то обаче знам, да сам ја оном Денунцијанту боље у траг ушао, него ваша тамошња полициа, и да би до сад то недоумјение совершено изјаснено било, да сте се ви о том боље изразили,

#) Стеву Поповића, професора богословије у Вршцу, потоњег вршачког владику. #%) Пахомија Јованонића професора у истој богословији, потоњег арх. шишатовачког-