Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

252 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

су прешли Саву, и гдје се сад находе, и јесу ли 1ича от онуд поручивали и јели шчо њихово овде остало.

Јеромонах Теофан отвјетствует за проигумена Исаију, да он не зна шчо би њега озлобио Игумен, или кои ог Братиј, нити му је какова обида учинена само шчо је желио Игуменство. 19. Септ. говорио Теофану: ја брате хоћу одавде отити, не могу с Вићентисм (игуманом) бити, и чреде овде держати, њему говорио Теофан: саде ти је најбоље, ниси го и бос, имаши новаца, мање ти је бриге шчо ниси игумен, а сам си се просио да изиђеш, и тако ону ноћ отишао, прешао на Бољевци, отвео коња монастирског, из цркве отнесао епитрахиљ от жуте дамашке, фелон и стихар од бјелог платна, крст окован на стопици водичарски, менши крст оковат шчо се на врату носи, из једне кутице 2 частице ситних мошчи светих различних, и све.шчо је имао отнесао. Сад се чуе да је у монастиру Пустини близ Ваљева, нити је шчо поручивао нити писао. 5

За Јеромонаха Мелентију свадио се с попом Николом из Бежание, шчо је дошао у монастир да се покалуђери, и ударио је дрветом попа Николу, те человјек умертвио, тако се Мелентие убојао да га није убио, и ону ноћ побегао у Огар, отуди преко Саве, сада стоји у Грабовцу монастиру: монастирскога није отнео ништа. — >

Јеромонах Исаија намјесник отвествует шчо Исаија отишао из монастира никаквог озлоблениа не имјео ни от кого, само после хесапа љетошњега кад је намјестник Теофан есапљен, остало при Исаџји њеке милостиње, шчо он примао а није могао из тога издати хесап, остао је дужан преко 40 фор. и то га је срамота било, зашчо су искали братија, он отрицао да неима; друго: неће метанисати и узимати време от Вићентиа (игумана) и намјестника Никодима, он тога не може трпјети. За више не зна шчо му је било; шчо је отнесао сказује како и онај горе више, јошче: требник на мало коло, једну чашу малу сребрјану. Чуо је да је сада у мон. Келије близу Ваљева.

За Мелентија избјагшаго сказуе, био се пијан с попом Николом, и Игумен говорио калуђером да учини собор у суботу да му суди, он не може то терпјети шчо Мелентије сваки дан пијан чини кавгу, и Мелентије ону вечер казивао меанжији, да му није као код Исаије (бившег игумана); овај человјек неда у села, неда у меану, ја не могу трпјети, ону ноћ отишао.

Јеромонах Авксентије отвјетствует, шчо доста крат Исаија пред ним говорио, да он не може трпјети ни бити с Игуменом Викентием, хоће бјежати на ону страну, њега је плашио Авксентије да су Турци зли, да не иде тамо Игумен њему нишча не чини, Наређен је био Авксентије от Игумена да иде у Добановце просити жита, а Исаије био у то време чредни, искао от Авксентија параеклисиарха да му да кључ от ормана црквеног, и да му да један крст, кои љепо оковат, да он хоће у села ићи, просити шчо бизимао код себе. Тако старац сјећајући се његову злу, нити да крста ни кључа од ормана, веће дао од цркве кључ намјеснику, а Исаија узе кључ од намјесника, била му је чреда, ашче би он у недјељу да подрани клепати на јутрењу, и тако вишеречене ношчи покрао, ормана није могао отворити, и тако отишао. А да му је каково зло било от Игумена или Братији, не зна,

А за Мелентија сказуе како и они горје.

Монах Ђерасим отвјетствует, да Исаија нити је от Игумена ни от Братие био безчастен, нити пак он зна, за кои узрок јест отишао из монастира, нити он нити Мелентије. Када су они отишли, онда је старац био у Земуну, чувао