Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 143

чињавају братство. С друге стране баш зато, што је цел манастира вечита, искључено је свако тако расположење манаст. братства, које опстанак манастира или у опасност довести или немогућим учинити могло; зато је поглавито искључено свако располагање њихово са супстанцијом манастрирског имања и свака така наредба, која би могла за собом повући отуђење, умаљење или погоршања манастирског добра.

Да манастирска братства своје, са уживањем ман. добара скопчане дужности увек врше с једне стране, с друге стране пак да се приходи манастира сходно своме определењу употребљују и добра и зграде у добром стању држе, на то пази сама црква, у првом реду преко епархијског епископа и епархијске власти, у другом реду преко митрополита.

Будући дакле, да добра манастирска имају природу фундационалних добара, то иста од цели фундације отргнути није слободно. Против таких наређења, која би смерала на то, да се манастирска добра од својег определења отргну и на друге цели употребе, штите манастире како државни (приватно-правни), тако и црквени закони.

Но имање манастира има се зато, што су манастири црквени заводи, и што потпомажу цркву у домашењу њене васколике цели, уједно и у другом реду сматрати и имањем целе цркве, т. |. оне цркве, под заштитом које стоје, и које значај на себи носе. Ропитшт епипепз дакле припада целокупној партикуларној цркви.

Пошто су горепоменути 25 манастира на земљишту овопределне српске православне митрополије и крилу цркве постали, и пошто исти српску православну цркву у достижењу њених цели потпомажу, и вернима српске народности на утеху служе: зато се имање поменутих манастира односно упитна манастирска добра

имају сматрати имањем православне српске народне цркве.

То је дакле одношај манастира и манастирског имања према цркви. |

Како православна црква схвата определење манастира и карактер манастирског имања, о томе нека сведочи ово што сљедује.

Канон 24. васељенског сабора халкидонског наређује 3.) Да се та предпоследње алинеје, која се завршује речима: „побити тим путем“, уметне сљедеће:

„На истом приватно- и црквеноправном основу, на ком стоји манастирски посед и имање, стоји и посед и имање црквених општина; како једно тако и друго чини — као имање опредељено на известну црквену цел — својину те цели, којој, докле год она постоји, својину ту отргнути и узети није слободно; како на једно тако и на друго пази истина црква, али ни с једним ни с другим не може ова по својој вољи располагати, јер ова добра тек онда деволвирају на целу цркву, кад се — с престанком своје конкретне цели — на ову више употребити не могу. Ко овоме противно брани, тај мора признати и то, да је Сабор властан и црквеним општинама добра њихова узети, и приходе им комасирати, односно на другу цел, а не на коју су одређени, обратити. Али као год што црквене

општине тако располагање с њиховим иметком трпиле не би, исто