Arnauti i velike sile

100

hy ja да једнога смакнем,“ узвикнуо je наивно брђанин и тиме je алармирао цео Скадар.“ (Сиберц, стр. 138 —141). Гле’те, молим вас, дакле Арнаути сматрају Бошњаке и Херцеговце као своју браку, а зато што су они анектирани, желе и Арнаути да дођу под Аустрију, па чак и они Арнаути, који сањају о некаквој автономији Арбаније желе да их Ayстрија окупира најпре, да их споји уједно и да их васпита за автономију? Ми не знамо да ли ће аустроугарска влада одговорити овој жаркој жељп Арнаута, да и њих анектира, или he, пошто се у Лондону изјаснила за автономију Арбаније, пре бити наклоњена да поклони своју пажњу претходном амалгамирању и васпитавању Арнаута ; тако исто не знамо да ли he у последњем сл}шају тај задатак пасти само на Аустрију, или he и Италија успети да се и њој тај задатак повери, и према томе не знамо да. ли ћемо ускоро добити још један Шлезвиг-Холштајн, с истим ресултатом савезничке „верности“ али једно питање може; бити допуштено : Je ли стапање, амалгамирање, народно и религиозно крваво завађених арнаутских племена могућно ? Je ли васпитање једнога народа, који je хиљадама година живео у анархији и дивљачки, je ли то васпитавање могућно? Да неће цело напрезање Аустрије и Италије, да направе државу од ових европских црвенокожа, остати јалово; да неће колосална штета, коју he тиме Велике Силе нанети саме себи, бити тако исто велика као што je велика неправда коју тиме наносе балканским државама? Одговор на ово питање завися од спољних и унутрашњих одношаја. Да оставимо засад на страну разлоге спольне политике,, оа да прегледамо-