Arnauti i velike sile

106

Кад je барон Нопча у топланскоме крају пребацивао Малисорима зашто се толико убијају, добио je овај страшни одговор : „А зашто нам je Божји промисао дао пушке, него зато?“ (Сиберц, стр. 209). Ово страшно мишљење деле чак и нежне жене у Арнаутлуку. Поглавица миридитског племена Пренк (принц) Биб-Дода беше се оженио, али брак оста без деце. Развод брака беше немогућан, јер су Миридитп католици. Мајка прннчева и ако je и она правоверна ћерка једино католичке цркве, решила je то питање по арнаутски. Узела je пушку и убила je своју снаху. (Овај факат потврђује и Сиберц у својој књизи, стр. 103). Дакле вера, која не допушта развод брака , допушта убиство. Убиство je у толико лакше, што сваког убицу заштићава „неповредљиво гостопримство“. То право гостопримства, баш зато што сваког убицу заштићава, стоји на таком угледу, да и једини неписани арнаутски закон Дуке Ђина, за убијеног оца и брата, допушта измирење, али не допушта измирење за убијенога госта. Место се дешавало да не само сродници него баш брат убије брата, зато што. je госту учинио неко зло. Али молимо. Зар се принцеза Дода није морала бојати да he за убиство своје снахе бити одвучена пред Чибал Одаси (Планински Суд) у Скадру? Ни најмање! Њена крвава светлост знала je сасвим тачно да овај суд, који постоји од 1'856-те, пма само да пресуђује спорове нзмеђу појединих племена, а да су оне судије, које су биле послате у Скадар да пресуђују и за поједина убиства, убијени још кад су стигли у Арбанију, и да Висока Порта од тога доба није више послала ни једнога судију у Скадар. Најзад пресветла убица знала je