Arnauti i velike sile

107

да треба само да се обрати гостопримству, па да joj за то убиство ништа не буде. Друга једна Арнаутка убила je такође једну своју непријатељицу, али ce није тиме задовољила„ него je још и пила њену крв, која je из самртне ране текла Ma с каквога гледишта да покуша човек проучавати ове дивље Арнауте, свагда мора да натрапа на крвну освету на тај лепи обичај, који чак и питоме жене претвара у крвожедне зверове, који пију људску крв... Утицај вере сасвим je немоћан противу крвне освете. Ова je за католичког Малисора важнија од религије, jep je обичајем „освештана“. Да загледамо мало ближе у ту „светињу“ арнаутску. Сиберц прича шта je својим очима видео: ~Не само што се уништавају куће криваца, него и све остало њихово имање мора да се разори. Камена ограда његових њива обара се. Дрва и лозе посеку, a њиве спреме тако да постану неупотребљиве. На исти начин упропашћују се и сви кривчеви сродници. Земља кривчева прелази у својину породице убијенога, и не може се откупите ни за какву суму. Јемци не дају никада свој пристанак за драговољно измирење закрвљених породица, а без тога пристанка не може се догоднти ниједно измирење. Сваки јемац има право да убије кривда или ма кога од његових рођака (стр. 74). За једнога убијеног човека потпадају шест људи под крвну освету тако, да сам убица и сви мушки чланови његове породице могу бита убијени. Ако у кући убичевој нема шест мушкараца, мора се овај број допунити из његове родбине. Али ако ипак дође до измирења закрвљених, онда убица плаћа породици убијенога шест кеса крвнине, то je 3000 гроша. За убиство једне жене плаћа се половина, 1500 гроша; иначе за уб и-