Arnauti i velike sile

186

по нагону самоодржања, морал е би прптећи Србијиу помок, то чини 1,000.000 балканских војника, и ако Румунија не хтедне пропустити јединствену прилику да се уједини са својим сународницима у Ерде.ъу и у Буковини, онда би војске Балканскога Савеза износиле 1,500.000 бораца... Није немогућно да би том приликом народносне противности у монархији, које се засад силом зауздавају, експлодирале, и онда би катастрофа била ту. Али да претпоставимо да би чак и у таквој једној прилици наслеђена верност евију Аустријанаца према дару била јача од искушења да се задовоље народне аспирације; да претпоставимо чак да би се не само одржао ред и мир у монархии, него да би се и словенски пукови аустријске војске са самопрегором борили против своје браће, а за Аустрију да све то замислимо, па да се упитамо : да ли би икакав паметан Аустријанац, сем грофа Штернберга и Леополда Мандла, могао веровати да би Русија мирно гледала како Аустрија, после Босне и Херцеговине, анектира чак и Србију? Има данас у Русији такође јавнога мишљења и то јачега него што je било оно, које je натерало дара Александра II да постане дар осло.бодилац Бугара. Овом јавном мишљењу Русије не би се могао одупрети ни најмирољубивији дар Никола 11, а-НЬегово Превасходство Господин Сазонов морао би се покорити вољи народној, ако неће да га ова одува. И онда се може десити мобилизатору германске воље, Максимилијану Хардену, да искуси нетто врло непријатно, тј. да се увери, како Русији не треба, година и по да мобилизира своју војску, у толико мање, што je и Русија, идући за примером аустријскога „мирнодопског појачања“ већ концентрисала на својим аустријским и немачким границама толико трупа колико би требало за први судар. Да, али би онда