Arnauti i velike sile

59

где седе близу пута. Цетан ми пришану да je jeдан од оне двојице злогласни Мурат, па да треба; гледати да брзо прођемо поред њих. Али то не бешетако лако. Одмах се зачу једно кратко „Куда?“ „У Камсију“ одговорисмо и ми тако исто. „Ходите овамо!“ „А што?“ „Ходите овамо кад вам кажем“. Морали смо се одазвати тако љубазном позиву, јер у њих беху Мартинке, а свудунаоколо арнаутске куле. После кратког поздраваМурат ме упита да ли знам читати? Цетан му одговори да не знам. „Ти да ћутиш. Ja видим да je ово варошанин и према томе он мора знати да чита“. То није било тешко погодити, издадошеме панталоне. Да не бих с.војим одрицањем изазвао нову Муратову сумњу, рекох му да сам из Скадра и да умем читати; а на његово даље питање одговорих да сам у гостима код мога рођака свештеника у Бшкашима, и да сад идем у Камсију аги Милсу, најугледнијем човеку онога краја, да му однесем поздраве једнога пријатеља. . Сада седосмо и ми и Мурат нас послужи својом дуванкесом, говорећи како je пре петнаест дана, добио једно писмо, па нико не уме да му га пропита, па ми пружи једну оловком исписану цедуљу на којој му се јављаше да je један његов пријатељ, који je због крвне освете побегао, стигао у Приморје. Наравно да цедуља није била; од руке бегунчеве. „Бшкаши као и Малесија Лешит спадају у најоскудније крајеве арнаутске. И ту многе породице гладују. Зато није чудо што краду и пљачкају имућније Приморје. Ту нема скоро ниједнога мушкарца који се не хвали неким разбојништвом. Зато власти хватају свакога Бшкаша кога нађу на Приморју,. па макар он дошао с најмирољубивијом намером. Ниједноме од њих није допуштено да уђе у saponi Kpojy или Љеш. Само њихове жене могу да