Arnauti i velike sile

за мушкарце (са 170 ђака), једну основну школу за девојке (165 ученица), једну занатлијско-трговачку школу и једну чисто занатску школу. Поред тога установлен je трговачки музеум, мали метеоролошки опсерваторијум и амбулаторијум за сиромашне болеснике. Даље су Италијанци отворили у Драчу основну школу, вечерне курсове и амбулаторијум. Зато су они подиглииталијанске школе у Авлони, у Елбасану, у Јањини. Врло je карактеристично за цилеве, којима су намењене ове школе и у којима бајаги има да се развије арнанародна свест да се у тим школама, у нижим разредима, не предаје арнаутски језик, а у валонској школи сви се предмета предају на италијанском језику.“ (Хлумецки, у пом. св. књ., стр. 162—166). „И ако монархија није у Арнаутлуку отворила ниједну немачку школу, опет joj се из Италије пребацује да има германизаторске намере на Балкану, и у исти мах захтева се од нас да им на реч верујемо, да Италија с целом овом школском пропагандом нема никаквих себичних рачуна. Та некористољубивост почине већ да постаје сумњива чак и неким Арнаутима, и они указују прстом на то, како Италијанци презиру арнаутски језик и како се у Арнаутлуку понашају као да je та земља већ својина Италије“. (Anseimo Lorecchio, Il Pensiero Politico Albanese, Roma, 1905). У осталом жо зна какав дух влада у тим италијанским школама, каква се осећања каламе тој деци, какав утицај врше чак на родителе дечје ти краљевско-италијански чиновници, који су учите.ъи у тим школама, мораће се много зачудити, што се још покушава да се распростире скаска: да Италија све то ради некористољубиво, да je то само цивилизаторски посао у арнаутскоме духу. Италијански министар Сан-Ђулијано описује сасвим отворено дубоки утисак, који je он осетио