Arnauti i velike sile

92

толико тежа. Да бисмо се у границами могућности курталисали ове привредне зависности, ми морамо од Турске захтевати: железничку линију од Митровице преко Призрена и Скадра до пристаништа Св. Јована Медовског, а тако исто и један крак до наше границе за везу с нашом пројектованом линијом Кладово —Ниш — Куршумлија. Ja мислим да ми неће бйти тешко уверити Султана, да he Турска тек онда постати прави господар од Арбаније, кад буде довршила овнх 250 километара железнице, јер без ње трајаће и даље политичка анархија у Албанаји, пошто Портанијеу стању без такве железнице да баци довољно трупа у ту провинцију. Извесно je да ћемо у овом питању наићи на врло јаку опозицију од стране Ay стро-Угарске; jep та линија, која би из јужне Русије преко Румуније, Србије и Турске продирала до Јадранског Мора, била би противна и привредним и стратегијским интересима Аустро-Угарске. Али ja мислим, да ћемо ми за ову линију добити код Порте помоћ од Русије, Италије, па можда и од Француске.“ 52 Није овде место да говоримо о даљим судбинама овога пројекта до данашњег дана, када су Велике Силе изјавиле готовост да саме саграде ову железницу од нових српских граница до Адрије, само ако Србија одустане од захтева да задржп ону територију у Арбанији, коју je њена храбра војска освојила. Овде ћемо само поменути да ce неки Аустријанцн тиме теше, да се та линија у опште неће градити. Писац, којега смо често цитирали, Сиберц, говорећи о српском пројекту дунавско-јадранске железнице, вели ово;

52 Dr Vlacian Georgevitch, Das Ende der Obrenovitch, Beitrage гиг Geschihte Serbiens 1897—1900. S. Hirzel, Leipzig 1905, crp. 57—58. - Kpaj Једне Династије, књнга прва, стр. 119.