Balkanski rat, May 26, 1913, page 25

Страна 298

БАЛКАНСКИ РАТ

Врој 19

Дивни српски крзј Галичник постојби на је наших Рекалија који припадају српском племену Мијацима, насељеним око слива реке Рацике у Старој Србији. Галичник, чију слику доносимо на овој страни, главно је место симпатичних наших Рекалаја, а и у песмама се помиње као: „Галичник село големо“. То је ве лико и богато чисто сточарско село, лежи на југозападној страни планине Бистре, у страни брда Врфа, а према Србиновици, на висини око 1000 метара над морем. Куће су им грађене од камена на спрат, а покривене су плочама. Куће су им поређане једна изнад друге и када се мало из далека гледа, чини утисак већег насеља. Галичник има до близу 700 куће чистих и овејаних кореиике Срба, који имају своју цркву и школу. Галичничане и друге Мијаке из његове околине ми зовемо Рекалијама по реци Радики, коју они не зову именом но краће Река, а ми њих по томе Рекалије. То је врло радан и вредан народ, коме је од најстаријих времена главно занимање било сточарство. Они су сточари и млекаџије по наклоности. Недалеко од Галичника, а у мијачком крају, налази се код народа веома поштовани манастир Сзетог Јо-

вана Бигорског, чију слику доносимо на овој сграни. Манастир је у планини Бистри, на левој обали Радике. За народ онога краја овај манастир је велика светиња од памтивека О во је у исто време ]едан од најстаријих споменика наше славне прошлости. Једна листина, која се чува у манастиру, писана по народном предању говори, да је манастир основао монах Јован 1070. године Друго предање, које се сачувало у народу говори, да јеманастир подигао и украсио зегски кнез Јован Владимир у 11. веку, када се као слободан и савез ник Самуилов враћао у Отаџбину. Владаоци нове Србије, редом од Милоша Великог До Краља Петра, били су ктитори овог манастира, кога су чешће даривали разним поклонима У прошлу недељу, 14 маја, у овом манастиру била свечана архијерејска служба те је том приликом велешкодебарски епископ Варнава скинуо'^шизму са свих егзархиских свештеника овог краја, који су се одрекли егзархије и поново прешли у крило патријаршије, као добри синови српског народа.

Из краја кашнх Рекалнја — Галнчник н манастнр Св. Јован Бнгореки —

Манастир Св. Јован Бигорски

Како се кредаа Прнзрен — пслобођење Душанове престоннце. Полазећи на Призрен, наша војска је наишла на отпор непријатеља на Зборцима и на Дуље Хану. Тај отпор је храбра наша војска брзо скршила и продужила пут за Призрењ Душанов град стајао је отворен Сазнавши за пораз Турака и са успех српске војске, која се опрезно приближавала Призрену, најугледнији Призренци и Турци и Срби и Арнаути Су се саСТали, ца се договоре шта им ваља чинити. Окретали су, превртали, говорили и најзад се, после

дуга саветовања сви сложили у томе, да се не само не противе уласку српске војске у Призрен, но на против да изберу депутацију најугледнијих Призренаца свих народности, да изађу пред српску војску, и Србе замоле да уђу у Призрен, а поштеде Призрен и Призренце. Што су мислили то су и учинили. Али сазнавши за то један туђи агент поче призивати упливне Арнауге и Турке и наговарати их, да се одупру уласку српске војске. Говорио им је како ће Срби спалити Призрен, а ако им се одупру, сигурно ће их сузбити, пошто су српски одреди мали и слаби. Видеђи да се колебају рекао имје: да је веђ пос-