Balkanski rat

Страна 298

БАЛКАНСКИ РАТ

Врој 19

Дивни српски крзј Галичник постојби на је наших Рекалија који припадају српском племену Мијацима, насељеним око слива реке Рацике у Старој Србији. Галичник, чију слику доносимо на овој страни, главно је место симпатичних наших Рекалаја, а и у песмама се помиње као: „Галичник село големо“. То је ве лико и богато чисто сточарско село, лежи на југозападној страни планине Бистре, у страни брда Врфа, а према Србиновици, на висини око 1000 метара над морем. Куће су им грађене од камена на спрат, а покривене су плочама. Куће су им поређане једна изнад друге и када се мало из далека гледа, чини утисак већег насеља. Галичник има до близу 700 куће чистих и овејаних кореиике Срба, који имају своју цркву и школу. Галичничане и друге Мијаке из његове околине ми зовемо Рекалијама по реци Радики, коју они не зову именом но краће Река, а ми њих по томе Рекалије. То је врло радан и вредан народ, коме је од најстаријих времена главно занимање било сточарство. Они су сточари и млекаџије по наклоности. Недалеко од Галичника, а у мијачком крају, налази се код народа веома поштовани манастир Сзетог Јо-

вана Бигорског, чију слику доносимо на овој сграни. Манастир је у планини Бистри, на левој обали Радике. За народ онога краја овај манастир је велика светиња од памтивека О во је у исто време ]едан од најстаријих споменика наше славне прошлости. Једна листина, која се чува у манастиру, писана по народном предању говори, да је манастир основао монах Јован 1070. године Друго предање, које се сачувало у народу говори, да јеманастир подигао и украсио зегски кнез Јован Владимир у 11. веку, када се као слободан и савез ник Самуилов враћао у Отаџбину. Владаоци нове Србије, редом од Милоша Великог До Краља Петра, били су ктитори овог манастира, кога су чешће даривали разним поклонима У прошлу недељу, 14 маја, у овом манастиру била свечана архијерејска служба те је том приликом велешкодебарски епископ Варнава скинуо'^шизму са свих егзархиских свештеника овог краја, који су се одрекли егзархије и поново прешли у крило патријаршије, као добри синови српског народа.

Из краја кашнх Рекалнја — Галнчник н манастнр Св. Јован Бнгореки —

Манастир Св. Јован Бигорски

Како се кредаа Прнзрен — пслобођење Душанове престоннце. Полазећи на Призрен, наша војска је наишла на отпор непријатеља на Зборцима и на Дуље Хану. Тај отпор је храбра наша војска брзо скршила и продужила пут за Призрењ Душанов град стајао је отворен Сазнавши за пораз Турака и са успех српске војске, која се опрезно приближавала Призрену, најугледнији Призренци и Турци и Срби и Арнаути Су се саСТали, ца се договоре шта им ваља чинити. Окретали су, превртали, говорили и најзад се, после

дуга саветовања сви сложили у томе, да се не само не противе уласку српске војске у Призрен, но на против да изберу депутацију најугледнијих Призренаца свих народности, да изађу пред српску војску, и Србе замоле да уђу у Призрен, а поштеде Призрен и Призренце. Што су мислили то су и учинили. Али сазнавши за то један туђи агент поче призивати упливне Арнауге и Турке и наговарати их, да се одупру уласку српске војске. Говорио им је како ће Срби спалити Призрен, а ако им се одупру, сигурно ће их сузбити, пошто су српски одреди мали и слаби. Видеђи да се колебају рекао имје: да је веђ пос-