Besede dra Mih. Polita-Desančića

~Што се тиче одношаја према високој влади, то границе тога одношаја не могу никаквој сумњи потпадатп. Теме.в овом одношају како за нас тако и за владу, јесте сам закон, на име зак. чланак IX. од год. 1868 и санкционирано наше саборско устројство од 14. маја 1875 које законске установе само нашу хисторијски развијену црквено-просветну . автономију потврдишеТ „Разне околности починише, да се пређе радња нашег народно-црквеног сабора доводила у свезу са пзвесним политичним тенденцијама. Ово је служило за излику непријат ељим а наше автономије да нас сумњиче, да наш рад отешчавају и да га по могућетву осујете. По ми се морамо оградити против тога да се радња овога сабора доводи у свезу са ма каквим политичним тенденцијама. Ми у овом сабору имамо расправљати само оно, што спада у нашу автономију, у црквеним, просветним и Фундацијоним стварма, за које имамо темеља у државном закону и у нашем санкционираном саборском статуту. То је оквир, у којем се кретати можемо, кретати смемо, и ја мислим да нема ни једног члана међу нами, који би о том и најмању еумњу имати могао.“ „Но познавајући границе нашег делокруга и вршећи наше право на основу закона имамо неоспорно право захтевати од државне власти, да и она своје границе држи и да нашу црх-шено-просветну автономију респектује, те да такову ма из каквих обзира, па били такови и политичне нарави не крњи (живо одобравање). Угарска је најмање она држава, где државна власт еме самовласно утицати у вероисповедну слободу, у автономију појединих вероисповести. Читава повесница Угарске, читав хисторијски процес њеног развитка показује с кахшом устрајношку поједиххе вероисповеди бранише своју вероисповедну слободу. Па

451

БЕСЕДА HA HAP. ЦРКВЕНОМ САБОРУ Г. 1879.