Besede dra Mih. Polita-Desančića

452

БЕСЕДА НА НАР. ЦРКВЕНОН САБОРТ Г. 1879.

оно што протестанти и реФормати у Угарској од векова као паладијум евоје вероисиоведне слободе. cbojv црквено-просветнЈ автономпј) г сматрају, што v најновије доба и једноверни Романи тако бриж.виво чувају то хоћемо и ми да очувамо и да одржимо и несмемо допјстити, да се наша скупо стечена црквенопросветна автономија, која тако значајног хиеторпјског теме.ва има ма којим начпном окрњује. (Живо одобравање). Је ли државна власт j том обзиру према нашој автономији своје границе држала или ннје, или је еамовласно у нашу автономнју утицала, ово нећу да испитЈЈем, јер нећу да се у рекриминације упуштам. Али једну околност не могу ћутке да пређем: да наш сабор за пуне четирп године протпвно санкционираном саборском устројству сазиван бпо није, односно, што дозвола за сазивање поде.вена није. Спо.вни заплети нису могли елужнти овом за разлог, јер j исто доба једноверни Романи без запреке свој конгрес држаше. У опште, политичнп разлози ту не могу бпти меродавни, јер овај народно-црквени сабор са политиком нема посла. Но ако н нећемо из ове околности чинити рекриминацију, то на сваки начин ва.ва да наше сажа.вење изразимо, што наш сабор иротивно устројству саборском за ово четири године сазван био нпје. (Одобравање.)“ „Ја мислим, да ће наш одношај према високој влади свагда пово.ван бити, ч ако се наша автономпја буде респектовала, ако ее не буде крњила.“ „Ово је у кратко, што сам имао казати о одношају према високој влади.“ „Прелазим на одношај према нашој јерархији. Што се тиче овога одношаја, то би требало да је овај за нас посве интерна, унутарња ствар. Ва.вало би да ее сами међу еобом споразумемо, да овај одношај међу собом сами расправимо. да нас не би