Bitef

novih lutaka ukazuju na put ka pozorišnom osvajanju prostora. 11. On očigledno pretpostavlja slučajna mesta koja će mu omogućiti da sam definiše prostor svojih pozorišnih događaja. On to ne čini oivičavanjem već fokusom (sto, ekran, narator sa bubnjem, svetlosni konusj označenim akcijom koja ga čini osnovom pažnje. Zatvoren, tačno i zidom definisan akcioni prostor savremenog agorafobičnog pozorišta je sličan okviru slike: ne samo gest vidnog označavanja vrednosti, već i način da se delo sačuva od sveta kukavički čin. To ne bi trebalo da bude norma već specijalni efekt: sobice, uzani prostori, trougaoni budžaci, saće. Šumanova praksa sugeriše da bi norma trebalo da bude plastičan, nedefinisan, izlomIjeni prostor, ne zatvoren već fragmentarno definisan prenosivim dekorom, tako da akcija ne bude između ili unutra već naokolo. Korišćenje pozorišnog zida od cigala sa česmama kao pozadinom, ili scensko razbijanje krila scenografijom što zakrčuje pozornicu, propušta da postigne suštinsko: davanje apsolutne primarnosti akciji. 12. Šumanove lutke sugerišu potrebu za snažnim izrazima i gestovima, koji su strani svakidašnjici, obraćaju emociji a nisu razvodnjeni kroz karakter. DEÇA I LUTKE Šumanovo pozorište je od i za buntovno dete, mada (budući pozorište stvoreno od odraslih) možda ne za stvarno buntovno dete, već pre za dete u rekonstruisanim odraslima. Njegove idealizovane slike majke i porodice daju ovoj pobuni pozitivan (tj. revolucionarni) oduševljenu malom veličinom tradicionalnih lutaka i njihovog sveta (kutija) u kome su (živahno ali sa izvesnom nespretnošću) oni odrasli i postupaju sa grotesknom nasilnošću odraslih, koji su izloženi svirepoj satiri sa detinjeg stanovista. Deçà su naši veciti tajni posmatrači; u lutkarskom pozorištu njima je dopušteno da učestvuju . Šuman je proširio ovaj svet i raspon veiičine njegovih stanovnika, nadvlađujući nas različitošću njihovih razmera, primarnom životnom činjenicom za decu. Džinovske lutke ne deluju kao gospodari. One su naročito fizički ranjive, a njihov status zavisnosti, od drugih pokretnih bića je izričito vidljiv. Međutim, različiti redovi veličina lutaka evoluciraju razlicito nastanjene svetove u istom prostoru, razne vrste realnosti, živote koji se žive zajedno, ali bez komuniciranja; stvarnost našeg sveta, očigledna deci ali skrivena nama, jer dok mi vidimo decu kao neodrasle ili buduée odrasle, deca nas vide kao Druge. U detinjem svetu postoje deçà koja su mala i odrasli koji su veliki, ali kako rast odgovara snazi, kako je razlika između običnih odraslih i odraslih koji vladaju i predstavljaju izvor poretka i promena životnih činjenica, dete (vispreni špijun i vični diplomata) vidi većinu odraslih kao srednjeg rasta a mali broj kao džinove. Tri reda veličina u Šumanovom pozorištu predstavljaju dečije društvene metafore. Odrasli jesu lutke detetu. Naša lica, izvirujući iz odeće, ostaju ista; menjamo maske malog broja izraza koje treba čitati kao znake. Naše pokrete reguliše glava. Dovedeni u seriju tiranijom malih iziskujućih svrha, umrtvljeni konvencijom i rutinom, svodeći na

minimum ekonomisanje energijom, njima nedostaje život tekućeg impulsa. I naše uloge su ukalupljene; načela kretanja svedena su na nekoliko jednostavnih refleksa. Mi nismo stariji od njih, mi smo stari. Mi smo oživeli. Mi nismo stvarne osobe, već mehaničke figure koje detetu predstavljaju i slušaju dve jednostavne sile, silu života zaštitu, toplotu, podršku, divljenje i silu smrti branjenje, uplitanje, propise. Oni čitaju dejstvo i relativnu snagu tih sila u našim izanđalim brigama i inhibicijama skrhanim fiziognomijama i klasifikuju nas prema tome koja si la upravlja našim pokretima upravljenim prema njima. Nemaskirani poslenici ovog pozorišta su deçà, koja žive život dece do obima u kome je to deci dozvoljeno, naime, igri. Slobodan let uobrazilje prkosne fantazije predstavlja sopstveni đetinji način mentalne aktivnosti. Predmeti su uključivani, jer su lepi ili šašavi, dragovoljno. Čudovišno i bizarno izaziva naklonost samo po sebi. Humor koji nadahnjuje ovaj let teži ka grotesknom. To su crte Šumanovih lutaka i lutkara uopšte. One su stilizovane kao proizvodi mašte odlutale od podražavanja. Tako one otelotvoruju gest »radi zabave«. Svet koji Šuman stvara za nas nije svet-sanja ili svet-ogledalo [čak ni izobličeno ogledalo u kući smehaj već drugi svet kao u mikroskopu ili teleskopu. Više je Alisin nego Guliverov i ako tamo nađemo arhitipske obrasce našeg sveta, nalazimo ih ne kao putokaze koji ukazuju na naš svet, ne kao simbole, već domorodačke u torn drugom svetu mada je suština ista. Rođenje Bogorodičinog neporočnog Deteta je Šumanova metafora za dobrotu sveta u opsegu u kome je uopšte dobar. On nudi torn sanjanom detetu, u kome nema greha i koji nema oca, zlato i tamjan svog pozorišta. Poziva nas na gozbu na kojoj nam, s gestom zabave, daruje poklone. Gozba je bogata, a blistavi i mnogobrojni pokloni pušteni su pred nas kao vetromet. To su efekti pripovedača, njegovi zgodni trikovi, divna sredstva. To nije pozorište koje koristi lutke, već zaokret. Pozorište lutaka je pozorište za decu, lutkapozorište. Karakteri nisu ličnosti već reprezentativne figure. Njihovi postupci nisu oni kojima bi osoba bila sklona ili odlučila da ih čini, već su ono što bi takva figura učinila. Njihove reči govori umesto njih režiser ili bilo ko drugi, ali se njihovi postupci retko opisuju. Čak i njegove mnogobrojne žive lutke —■ zakukuljene i maskirane naterane su da se kreću uprošćenim kretnjama lutaka i dati su im karakteristični gestovi koje bi mogla dozvoliti određena grada lutke. 2ive pokrete kojima tradicionalna lutkarska pozorišta podražavaju život, on je zamenio vrlo sporim pokretima, kojima živi glumci mogu podražavati nežive lutke. Često režiser izlazi na pozornicu da ih pokrene, ili ih izvođači pokreću ili se pokreću medusobno; lutke su oblačene i svlačene, davano im je da jedu i piju, a njihove rekvizite su ceremonijalno donošene i odnošene. One imaju ukočen izraz lica, ili masku. MASKE Šumanove maske eine ga Jednim od najveéih plastičnih umetnika našeg doba. One unose

kontrapunktsku emociju u njegove price; tugu smrti. Često maske predstavljaju lobanje. Često su to maske liveni otisci, ali maske kao uzete sa lica mrtvaca bez želja, tajanstveno superiorne, koje su izgubile slatku ranjivost lica spavača. Lepi Ijudi u njegovim komadima nose takve maske; mesečasta lica, siva, bela, srebrnasta, ili istočnjačkih seljačkih gospođa, koje se kreću kroz njegov svet sporo i Ijupko, figuracije kineske vedrine, mudrost stila, koje ne olakšavaju germansko varvarstvo ovog sveta, već stavIjaju njegovu glomaznu uzrujanost u perspektivu, kvalifikujući je kao luckastu. Zatim postoje lica onih koji sede u senci smrti, žućkasta, ružićasta ili purpurna, lica običnih Ijudi i žena, sa izrazima koji nisu toliko patnja koliko tupo unutrašnje usredsređivanje isuviše slabo da bi oplemenilo, ponekad samo štitovi neosetljivosti rođeni od tupe obuzetosti samim sobom groteskno uobličena lica brižnih Ijudi, oskudnih u vremenu, razdražljivih i proizvoljnih, uskogrudih, zahvaćenih pravilima i rutinom do tačke okamenjivanja, ružni usled škrtosti bede. Postoje i lica živih mrtvaca. Zatim lica neobičnih, čudovišnih stvorenja i zlih duhova, Ijudoždera i demona ali i naklonjenih vila; bledih, prozračnih, ili nemuževnih sanjalica. Postoje i sluge smrti, često gigantske vlasti izvan vremena, ni živi ni mrtvi. Ima i sićušnih, živahnih lutaka, smešnih vragolana koji vrebaju, iskaču iz stomaka ili džepova džinova ili uz prasak izviru na gornjoj ivici zavese. Oni imaju vremena ali ga ne koriste. (Prevođ: Slobodan Petković)

hleb i lutke

(peter Schumann)

Ponekad vam dajemo krišku hleba zajedno sa predstavom lutaka jer naš hieb i pozorište pripadaju jedno drugome. Veé je odavno pozorišna umetnost razdvojena od stomaka. Pozorište se pretvorilo u razonodu. Razonoda je namenjena koži. Hieb je namenjen stomaku. Stari rituali peéenja, nudenja i jedenja hleba bili su zaboravljeni. Hieb se izopaöio i pretvorio u trice. Voleli bismo da se izujete kad dodete na nasu lutkarsku predstavu ili da vas blagoslovimo. Hieb ée vas podsetiti na svetu tajnu jedenja. Želeli bismo da shvatite da pozorište još nije ustaljeni obiik, niti mesto trgovine kakvim ga zamišljate, gde placate i nešto dobijate. Pozorište je nešto drugo. Vise je kao hieb, vise kao neophodnost. Pozorište je obiik religije. Ono je zabava. Ono propoveda besede i izgrađuje samodovoljan ritual u kome glumci pokušavaju da uzdignu svoje živote do čistote I ekstaze aktivnosti u kojoj učestvuju. Pozorište lutaka koristi se svim sredstvima. Lutke i maske treba da igraju na ulici. One su glasnije od saobraćaja. One ne proučavaju problème, već vrište I igraju i udaraju se međusobno po glavi i prikazuju život u najčistijim oblicima. Pozorište lutaka je prošire-

33