Bitef

riđa perika

Magija tehnike. Sara Bernhardt je znala kako da digne bum i nije osećala nikakvu grižu savesti zbog toga. Umrla je u doba radanja filma, kada je stiJ glume postao znatno uzdržljivijii. Danas smo ta preterivanja zameniii prizorima nasilja, dok je neohicnost monstruma u pozoristu zamenjena nesvakidasnjim transformaoijama. Tako na primer, njene uloge u Parizu ligraju dvojica muškaraca: Pierre Spivakoff, zakamufiiran ridom perikom i velovima igra »zanosnu Saru« iz »Priznanja« kod Sélénita, a kod »Grande Eugènea«, Jean-Claude Dessy-Dreyfus, zvani Erna von Scracht, u beloj uniformi i sa malom perikom na glavi vrišti »Orlića«. Oni ne imitiraju, već rekonstruišu. Kada je Sara Bernhardt interpretirala muške uloge, ona bi uvek nastojala da zaboravi na svoje žensko poreklo. »Kada se gleda i sluša Hamlet, mora se stvoriti utisak da će sadržaj izbiti na površinu. Glumac mora da bude lišen svoje muževnosti. On nam prikazuje duha u kome su izmešani atomi života i promašaji koji vode u smrt... Zato sam uverena, da će te uloge uvek više ležati ženama, i to intelektualkama, jer su samo one u stanju da im sačuvaju karakter bespolnih biéa i njihov prizvuk misterije.« Ovi redovi citirani su iz knjige Sare Bernhardt »Umetnost pozorišta, glasa, pokreta i izgovora, sa dodatkom uputstava za šminku«. (»Le Monde«, Colette Godard)

salvador dali

»Oprostite, mîslio sam da ste ptica«, reče

mi maestro, kad me je Iznenada ugledao u svom apartmanu hotela Meurive. Salvador Dali je »mao opravdanje, jer je njegov salon bio prenatrpan: muškarci, žene, njegova nerazdvojna Amanda, Philippe Cardinal (»Dama s kam el ijam a« na TV), pninc Rus-poll, François-Marie Bander, a povrh svega toga, usred sobe, još i jedna starinska kada za kupanje, koja je nekada pripadala Edourdu VII (pronadena ) otkupljena doonije od jedne javne kuće), postavljena na ogromne drvene skulpture. Pored toga î puno belog cveća î kompletna delà filozofa Malebranchea (za lintelektualne migrene maestra). Zaboravih telefon bio je u kadi. Kutija aparata je doduše odgovarala normama propîsanîm od PTT-a, ali sluSalîca je bila tako velika, da ste je mogli podici samo sa obadve ruke. Ne obraćajte pažnju, rece mi Amanda, ni-je to uvek tako. Tačno, umeša se Dali, obično je mnogo gore. Današnju ležernu atmosferu dugujemo prisustvu gospođe Sare Bernhardt. Tog daña je nastojnîk hotela dočekao jednu damu, našmi-nkanu crvenom î Ijubičastom šm-lnkom, u moru izanđalih čipaka. Koga treba da prijavim? Saru Bernhardt. Neka se odmah popne, povlka nestrpljivi maestro. Sétimo se ovom prilikom, da je Pierre Spivakoff zamenjivao öuvenu tragetkinju svako vece u Sélénîteu u njenom komadu »Priznanje«, jedinom ko]i je ona napisala, ali u kome se nikada nije 'isudila da igra lleno. Maestro je odveo Saru-Spivakoff do slîke »Salivasofa«, Mi »realisticka radikal na usta«, kako je to sam Dali protumačio, koji je inače 1936. godi-ne naslikao liice Mae West u vidu salona; um esto oôiju bile su dve slîke, kosu je zamenjlvala teška zavesa, a usta su bila sofa. Ova prva »Salivasofa« bila je prikazana na velîkoj nadrealîstièkoj izložbi 1938. godîne. Na putu do lifta, glasno sam se divîo Amandînom strpljenju. To je najînteligentnije biée koje sam ikada upoznac, kaže Dali pritiskujuéi dugme lifta štapom (koji je nekada pripadao Sari Bernhardt, onoj pravoj). ZI i jezîci tvrde, da je to u stvari muškarac. Ona mi je pozirala pot puno gola, mogu vas luveritl da je to prava žena. (France-Soir, utorak 12. decembar)

sarah bernhardt chez salvador dali

» Excusez-moi , je vous avais pris pour un oiseau», m'a dit le Maître en s'apercevant subitement de ma présence dans son appartement de l'hôtel Meurive. Salvador DALI avait des excuses car son salon était encombré: des hommes, des femmes, son inséparable Amanda, Philippe CARDINAL («La dame au camélia» à la TV), le prince RUSPO LI, François-Marie BANIER et surtout, au beau milieu de la pièce, une baignoire ancienne ayant appartenu à EDOUARD Vil montée sur d’énormes sculptures en bois (récupération d'une maison-close). Le tout noyé de fleurs blanches et des volumes constituant les oeuvres complètes du philosophe MALEBRANCHE (pour les migraines intellectuelles du maiter). J'oubliais le téléphone: il est dans la baignoire: le corps de l'appareil est conforme aux normes des PTT, mais le récepteur posédessus est si grand qu'il faut bien deux bras pour décrocher. Ne faites pas attention, me dit Amanda, ce n'est pas tous les jours comme ça. Elle a raison, intervient Dali, d’habitude, c’est pire. Aujourd’hui c’est frivole du fait de la présence de Mme Sarah BERNHARDT. En effet, le concierge de l'hôtel a vu arriver, dans un déluge de dentelles défraîchies, une dame au maquillage rouge et violet. Qui dois-je annoncer? Sarah BERNHARDT. Faites monter tout de suite, a dit le maître, impatient. II s’agit de Pierre SPIVAKOFF qui, chaque sotir au Selénite, ‘incarne la célèbre tragedienne dans «L’aveu», la seule pièce écrite par Sarah Bernhardt, mais qu’elle ne s’était pas risquée à jouer. Le maître a fait à Sarah-Spivakoff les honneurs de «Salivasofa», «bouche radicale ré-