Bitef

skinuti

masku

opažamo samo glatku rukavicu, ali ne i kandže u njoj. Nežne boje čipke i odeće, izrezbareno pokućstvo Luja XV, tankočutnost i duhovitost razgovora na galantnim zabavama i balovima 18. veka, imaju za nas veliku draz: nedostaje nam snage i hrabrosti da ispitamo sve uništenje i patnju, svu prljavštinu kojom je bila plaćena ta

zavodljiva raskoš.

Boba koje smo izabrali vremenski je dovoljno udaljeno, da mu moie ostati drai prošlosti kojom odiše svaka Marivauxova komedija a, istovremeno, toliko je blizu, da kroz predstavu moiemo da shvatimo stvarnost, kao sto nam je otkriva analiza ali i, sasvim uobičajeno, prikrivaju ukrasi 18. veka. Stvarnost, koju su tako neposredno shvatilì Marivauxovi savremenici.

To je traienje čoveka, koji postaje svestan samoga sebe, koji nije patvoren. Marivaux kaie, u » Cabinet du Philosophe«: » Opisujući vam Ijude, koje sam susretao, dajem vam sliku patvorenih Ijudi, koji iive sa vama. Vidite samo ono što igraju pred vama, a ne kakvi su oni u stvari. Njihove duSe ne poznajete.« Marivaux u svojim komedijama osvetljava

najskrivenije uglove ćovekove duse, da gi mogao da sazna istinu o Ijudima. Ako pogledamo celokupan Marivauxov opus, shvatićemo koliko je bio u pravu Drieu la Rochelle, kada je rekao; »Čovek je pre 1750. pronašao ateistički racionalizam, ali ne da bi ga Uveo.»

»... Iza veselih i iivih boja komedije skriva se tuga. Dva jednostavna, cista bica su se neko vreme opirala sjaju dvorskog iivota i hogatstva. Pohijali su laine argumente svela, a onda su im ìpak podlegli. Pohlepna starost je pobedila mladost. I mladost je izguhila ono najbolje sto ima nevinost. Igra je zavrSena. Svetlost se ugasila. Fantastìcan, a ipak tako stvarni, Marivauxov svet se rasplinuo.« (Schricke-Lotschak, Marivaux, Lieben und Werke)

(Rolan Morisse)

», . Ova igra se ne odvija, kao i obično kod Marivauxa, u izmišljenom svetu, gde drustvenì pohžaj ličnosti nije od nekog posebnog značaja. Dogada se u društvu, koje je uređeno prema detaljnim pravìlìma i koje

potresaju moguće protivurečnosti.

Francuska 18. veka je odbacivala svest o društvenim previranjìma koja su ugrožavala njenu ravnotežu; zaklanjala se iza maske pravità o učtivosti i pristojnosti, nastalih u 17. veku. Ova provila je 18. vek još vise ìzostrìo, ali je istovremeno potkopao njihove moraine, drustvene i ideoloske osnove. Društvena maska nije obmanjivala Marivauxove savremenike činjenica je da im je samo omoguéavala da pred samima sobom sačuvaju izgled pristojnosti ali je bila izradena sa toliko vestine, da čak i nas, koji živomo u 20. veku, urne da zavara:

izopačena

naslada

Rada neko deh igramo na »konvencionalan načim, to znači, da

J y ga ne shvatamo ozbiljno. Ako ž elimo da neki pozorišni tekst iznova obradimo, onda u

njemu mor amo ponovo da pronademo napetost, koja je

kumovala njegovom nastanku (fihzofsko-istorijsku i socijalno-političku napetost). Ako nam pode za rukom da . današnjoj publiai prenesemo r atmosfera ti h protivurečnosti, dokazaéemo time mnogo vécu vernasi tekstu, nego ako pratìmo dañas već prašnjave interpretacije prošlog vremena. Koje su ishodišne tacke ove Marivauxove igre? Neki knez otima neku devojku, kako bi zadobio njenu ljubav. Njena ljubav, medutim, pripada

priprostom, sirotom seljaku. Knez je sebi priuštio zadovoljstvo: devojčinu ljubav izlaže svim mogućim uticajima i iskušenjima, dok je ne unisti. Anouilh kaže, da je to priča o galantnom zločinu. Délo, međutim, ne govori samo o tome kako knez moie da zhupotrebljava svoju vlast, veé otvara uvid u mentalitet i odnose vremena, u körne je bilo moguée koristiti Ijude kao predmet zabave. Ovakvi eksperìmenti služe plemstvu kao oblik razonode.

Uz sve veće interesovanje za opera i igru, za slikarstvo i filozofiju, narasta i interesovanje za čovekovu prirodu ; posledica toga je eksperimentisanje sa ljudima. Brojni plemići podrazavali su u galantnim pustolovinama kraljevsko ponašanje ; devojke iz redova običnog naroda morale su da ispunjavaju sve želje vladajuće klase. Od Francuske revolucije pa nadalje ne mozemo vise da koristimo odnose izmedu Harlekina, koji zahteva svoja prava, i kneza, koji iskoriščava njegovu prostosrdačnost, iskljuèivo u komične svrhe. Ne mozemo i nemamo prava. Marivaux je ukazao na ogroman broj nespojivih protivurečnosti, kako u situaciji tako i u dijalogu, a da je ton igre i pored toga ostao nedirnut i veseo.

Na primer, u vremenu strahovite bede, kada je glad u narodu bila svakodnevna pojava, pozivaju Harlekina na ručak; ovaj postupak izraiava pre pravi sadizam nego ljubaznost. Harlekin i Silvija, ta jednostavna i cista srca, padaju u hladno sracunat erotični ceremonijal.

Iskušavanje ljubavi i poverenja je davolski posao, dostojan de Suda. Ova igra sa ljudima, kao eksperimentalnim kuniéima, koleba se izmcdu neznosti i okrutnosti, perfidnosti i nesposobnosti.

Istina je prikrivena laiju. U svetu aristokratije niko ne pokazuje svoje pravo lice; svi su dobro skriveni iza maski i kostima, koji prekrivaju âak i pravi poi likova. Razčovečena