Bitef

jedna alternativa: Ui autonomna umetnost sa intelektualnom strukturom, ili naturalizam i opasnost koju on predsfavlja. 5 Kao sve sto fascinira, tako i ovo pastaje jednog dana puka konvencionalnost koją prelazi u naviku. Igra sa stvarnošću, skoro ritualnog karaktera, zauzevši negativan stav u odnosu na okvire predvidene za umetnost, pócela je postepeno da se menja, dobijajuči sasvim novo značenje. Materijalno i fizičko prisustvo objektu i postojećeg trenutka, kao faktora nadležnih za ocenjivanje пеке funkeìje ili dela, destigli su, po svému sudeči, svoju kulminacionu tácku i ništa pozitivno vise nisu mogli dati. Uloga pristalica transcendentne teorije sastojala se и oslobadanju ovih struktura od njihovog materijalnog i funkcionalnog značenja, da Ы na taj náčin postale jasnije i prihvatljivije. Sve vise dolazìm do uverenja da se shvatanje života na području umetnosti može iskazati samo neživím elementima (Non-Vie), и konvencionalnom smislu tih reci. Uprkos lingvističkim i koncepcionalnim shvatanjima ( Craig i simbolisti) , proces dematerijalizacije je postepeno osvajao moju umetnost. Razlog tome třeba verovatno tražiti и ogromnoj nagomilanosti koja je opíeretila zvaničan put. 6 Mrzím gomile. Godine 1973. napisao sam skeč povodom ove lažne situacije. Počinjao je ovako: » Od Verduna, Cabareta Voltaira i Watercloseta Marcela Duchampa, odnosno otkada je grmljavina Velike Berte zaglusila » stanje umetnosti«, odlučnost ostaje jediná sansa čoveku kóji se usuduje da postigne nesto, što se dotlę nije mogio ni zamisliti. Ona je oduvek bila najveći podstrek stvaralaštvu, jedno obavezno stanje i, kao takvo, definicija umetnosti. U naše doba, na hiljade bednih individua donose odluke bez ikakvih skrupula i emocija. A odlučnost je postala nešto banalno i svako dnevno. Ono, što je nekada bilo nesiguran put, přetvořilo se и praktičnu autostrada sa sistemima bezbednosti i signalizacije. Mogučnost savršenog stvaranja zagarantovana je pomoću vodiča, džepnih knjiga, grafikonu, putokaza, raznih Centura, umetničkih kombináta i slično. Prisustvujemo masovnom ustanku umetnika-šumara, graničara, umetnika-varalica, pismonoša, raznih piskarala, kurira, šéfova kancelarija i vlasnika agencija. Na ovoj ozvaničenoj autostradi, и poplavi bezvrednih škrabanja i promašenih pozorišnih poduhvata, saobračaj se iz dana и dan povećava. Třeba je napustili što pre. A to nije lako. Uíoliko pre što slepci, pozivajuči se na svoju čudotvornu pamet, žele da záštitě istovremeno i pamětně i lude, dok se svuda prisutna avangarda nalazi na vrhuncu svoje slave.« 7 Pošto sam odlučno odbijao da prihvatim sadržajna rešenja, iako su ona bila Jedino mogučna, s obzirom na put kóji sam izahrao, morao sam pristupiti sredivanju rezultatu razvoja moje umetnosti i nastaviti sa traganjem za najpogodnijim putem, kóji če me dovesti do nepoznatog.

U takvim situacijama osečam vécu sigurnost. Svaki novi period počinje neispitanim, dotlę nigde nezabeleženim pokušajima; oni su privátní, intimní, rekao bih stidljivi, nejasni, a možda čak i teški. AH to su najprivlacniji i najznačajniji trenuci stvaranja. A onda je moju pažnju iznenada přimkla priroda lutke. Lutke kóji sam upotrebio na bini и » Vodenoj koki« od Witkacy a, kao i one lutke u » Obučarima «, tako de od Witkacya, 1970. godine, igrale su neobìcnu ulogu: predstavljale su sasvim nestvarne produietke, neśto slimo spoljnim ekstremitetima glumca, koji je » pripadao « lutkì. Brojne lutke koje sam korìstio za představu »Balladyna«, od Slowackog, bili su ovapločenje dvojníka živih ličnosti. Svi su, medutim, bili jasno beleženi znakom smrti. 8 Odmah posle » VeČitog hodočasnika« i »Ljudske ambalaže«, prikazao sam lutke и » Zbirci «, i to na sasvim prirodan náčin, kao novi fenomen kojí potvrđuje moje ìntimno übedenje и to da samo najobičniji i najbeznačajniji predmeti, kao svedoci sive svakidašnjice, mogu otkriti svoje pravo lice. Lutke i vestane figure oduvek su bili na perìferìji přiznáte kulturę, nije im bilo dozYoljeno da joj se priblile, rasporedivali su ih u odredene odseke, smestali sto dalje od dragocenih svetilista umetnosti i smatrali za neobicne predmete, namenjene zadovoljavanju prostačkog ukusa. Medutim, úpravo iz tih razloga, one su bile bliže životu, nego akademski ili muzejski primerai. Pored toga, lutke odišu mirisom greka. Već i samo postojanje ovih stvorenja, izrađenih po Ijudskom obličju , na neki skoro bogohulan náčin, predsíavlja rezultat jednog jeretičkog Čína; njihovo postojanje sluli kao dokaž mračné i nekontrolisane strane Ijudskih pokušaja, zločina i mirisa smrti, kojí třeba da budu izvor saznanja. Neko neobjašnjivo osečanje izaziva и пата uznemirujuča paruka o Smrti i Nepostojanju, koja potíce od jednog stvorenja do tančina sličnog živom bičů, ali koje nema ni svesti, ni sudbine. Međutim, úpravo to osečanje izaziva i odbojnost i privlačnost. Osudeni na smrt i privi ačni. Tokom rasprava svi argumenti su bili iscrpljeni. Primedbe su, prvenstvem, bile upućene samom náčinu takvog dramskog prìkazivanja, ali je na kraju zaključeno da и tome i jeste njegova karakteristika, te se kao takav mole svrstati и ona drugorazredna shvatanja stvaralaštva: u imitacije i iluzije koje siale za zaludivanje naivnih gledalaca, и korišćenje primitivnih triková i tome sličm. Sve и svému radi se o zahvatirna sarlatana. Na kraju rasprave pokrenuto je pitanje filozofske perspektivě koja je, od Platona pa sve do naših dana, bila smatrana kao krajnji cilj umetnosti, kao najviše otkrovenje и istralivanju ljudske duše, što je, razume se, išlo na štětu istralivanja maíerijalnog sloja sveta i one poímule klopke koja čini poslednji stepen postojanja. Ne verujem da bi trebalo zameniíi livog glumca lutkom ili někom voštanom figurom, kao što su zahtevali Kleist i Craig. To bi bilo isuviše jednostavno i naivno. Pokušavam da definišem smisao te neobične ideje o postojanju koja je