Bitef

stvaralaštva i náčin kóji je odobravan, prihvatan, a zu samog umetniha sklonište, lenji mir, pa i prestiž. Razvoj je postavljanje umetnika prema svorné vremenu, nepřestáno, do kraja njegovih intelektualnih snaga. Ako ja sam ili neko drugi, kóji gleda sa strane, ne razume moje stvaralaštva, jer и njemu ne nalazi jedinstvenost, mogu se nudati da je taj razvoj živ. Životu je svojstveno da stalno donosi iznenadenja i da se njegov tok ne može predvideti. Mogao bih ga razumeti samo kroz analogiju sa meni poznatim i drugim, završením razvojima. То bi, ipak, bilo lažno i glupo. Stvar je и ovome: da svako ima drugačije jedinstvo, koje se ispoljava tek kada su sve ili vecina činjenica ostvarene. Тек se tada mogu utvrditi intencije i směr, ali tada ono što je bilo živo, što je bilo avantura i iznenadenje, gubi čar i snagu nepredvidljivog, a dobija značaj uzroka i posledica. Lično mi se vlastiti razvoj predstavlja kao putovanje и fizičkom i unutrašnjem vremenu, preživljavanje koja ranije nisam mogao zamisliti, očekivanje nečeg neobičnog, lutanje, vračanje i traženje puta. Bila bi übistvena pedanterija za stvaralaštva nametati sebi i drugima hod konzekventnom i očiglednom linijom. Linija je trag stvaralaštva, ali tek kasnìje proverljiva. Budućnost lako postaje balast. Třeba njene sledeče étape neumoljivo završavati, a za budućnost ostavljatì samo ono što će se u novoj situaciji isto tako menjati. Razvoj, sada, kod mene, znáči ograničavanje. Umetnik ne teži и pravcu svetle budučnosti, veé suprotno, nalazi se и nekoj gigantskoj arhitektonskoj strukturi, da ne kažem и zatvoru, sa spletom hodnika i mnoštvom vrata. Kada ude zatvara ih za sobom. Ono, što mu mogu ponuditi za njega je neaktuelno ili nezanimljivo sa stanovišta univerzálnosti. Ono, što sam и poslednje vřeme učinio и íakozvanoj likovnoj umetnosti, umeínički portret moje majkę, и pozorištu »Mrtvi razred«, proisteklo je slikovito řečeno iz zatvaranja mnogih vrata koja su mi ranije bila otvorena. Ako je tradicionalni razvoj predstavljen и vidu prave Hnije, spirale Ui pomoću koncentričnih linija u datom polju, onda bi grafički críež mog stvaralaštva bio lavirint. Úpravo nepostojanje izlaza svedoči o tome da srno na dobrom putu. Naravno и umetnosti. S obzirom na mnoštvo izlaza ili mogučnosti koje se lažno nameču, oni ne vodě nigde. (Tygodnik Kulturalny, R XXI, 1025, 1977, 5)

Ж * Tuzy na: U » Mrtvom й ЙЙ ЙЙР йй яЙЙ Й razrec^u« Tadeusza Kantora й йй й В йй й Вйй ima nečega što se pamti i několiko meseci posle ./ v představě. Nije stvar u tome Sto je to Я В ЙЛ К йя в izvanredna představa, jer пат se Wte ъ/щ/В dogada da vidimo vise dobrih. Možda -fiüäi je važnija činjenica Sto je to u пеки ruku suma Kantorovog У teatra, neSto kao kruna svega Д \ Sto je dosad uradio. Takode, \ t0 J e spektakl kóji, za razliku kSbHbBhÍjPP* yÉBKod drug ih představa toga Лш§ umeínika koje su oblino

dosta bezlične, »hladne«, mnogo govori o njemu samom, o njegovom odnosu prema umetnosti, svetu, životu. To je još i vrsta hommagea ili epitaf jednom umrlom svetu, sredini koja vise ne postoji, epohi koja je nestala. Uzbudljiv i veličanstven epitaf. Rozewicz: Kážete da se ova představa pamti iako ih ima vise dobrih, da ona nije jediná ... Po тот mišljenju, ona je jedinstvena i zato se pamti. Drugo pitanje je to što ste govorili o epohi i o porukama koje se nalaze и představí. Sadržaj se ne pamti, pamti forma. Ovu představu pamtimo preko forme. Puzyna: Nisam govorìo о »sadržajima« nego o epitafu izvesnoj epohi. Orde ne bih bio и stanju da odvojim »sadržaj« od »forme«. Wajda: Smatram da je ovo najuzbudljiviji spektakl kojí sam video и poljskom pozorištu. Veliká je snaga ove představě ima и tome i Kantorové sume i sume drugih nekih iskustava i traženja koji su и »Mrtvom razred.i« dobili najpotpuniji i najsavršeniji oblík. Puzyna: U čemu je ta potpunost? Wajda: Verovatno и tome sto je Kantor uspeo da napraví teatralni teatar, integralni, představu u kojoj sve ističe iz jednog izvora. To je potpuno monolitno dělo. Teatar Tadeusza Kantora. Glumci su potpuno podvedeni njegovoj vol ji. Vizuelna strana je nešto što je samo on и stanju da stvori. Kantor je takode pokazao i neverovatan sluh od celine je napravio mužičko dělo sopstvene kompozicije. Dal je, nije se potčinio nikakvom tekstu. Lepo se vidi da je Kantor u toku proba došao do řeči, da su reci tek и izvesnom trenutku postale neophodnost. Pojavìle su se onda kad je več sama představa rasla. Puzyna: Prethodne Kantorové představě, one koje su za osnovu imale Vitkacijeve (Witkacy) tekstove, dakle gotove tekstove, takode im se nisu potčinjavale nego su rodile tekst nekako paralelno sa tokom situacije paralelno ali nezávisná. Stvarali su se konflikti ali kao da su bili nenamerni, slučajni. Isto kao i skladnostì i sazvucja. Orde več пета toga. Tekst je, kako ste tačno řekli, potpuno integralno stopljen sa predstavom. Osim eha Šulcové (Schulz) novele »Penzionem, orde Šulcovog teksía nema, ali ima Vitkacijevih fragmenata » Tumor a Mozgoviča« medutim to su samo fragmenti. Ali tu je Šulc и smislu klíme. .. Rozewicz: U plastičnom smislu takode postoji; i и smislu klíme. Klima je izvanredno uhvačena. Puzyna: Da. F asciolvala me je ta atmosfera škole na početku, atmosfera koja je и odnosu na Šulca izvanredno uhvačena, mada nije doslovná. Ovo se lako može uporediti sa Hasovim (Has) filmom »Sanatorijum kod klepsidre« gde je sredina jevrejske varošice bila neverovatno razradena, kako и opisnom smislu tako i kad se radi o kostimima, i tako dalje. Tamo su se osečali konsultanti, savetnici i bog zna ко još. Samo Šulca nisam više tamo osečao. Sve je to za mene bilo mrtvo. Medutim, orde, kod Kantora, fantastično je kako je uhvačena atmosfera. Teško je reci čemu třeba za to zahvaliti; teško je to definisati. Postoji nešto и plastici и siluetama, možda и kostimima, to crnilo, jedan šeširič, nekakav kačkeí, пека