Bitef

naročita gužva, sabijenost и klupama ... Rozemcz: Zar ste imali takve asocijacije? Ne, to je normalan razred, malo sab ij en .. . Puzyna: Pa, naravno da orde postoji ... I baš veoma Šulcovski. Za mene je to bilo strašno šulcovsko. A, opět, Šulc je samo inspiracija a ne terna. Isključivo polazna tačka. Nešto kao úrodni dijalog izmedu Kantora i Šulca. Wajda: Propustili srno još jedan elemenat kóji uslovljava da ova představa ostavlja takav utisak: to je prisutnost samoga Kantora и akciji, medu glumcima svoje představě. Kantor se pojavljuje kao jediní živi čovek и tome svetu mrtvih. Rozewicz: Inłeresantno je to sto govorìte. Orde imam belešku о Kantorovoj prisutnosti и gledalištu i medu glumcima. Zapisao sam da je za mene Kantorova prisutnost, njegova fizicka prisutnost na toj představí, jedan od osnovnih kompozicionih elemenata. Takav lik: mršav, crn, nešto kao crna vatra koja se sa neobičnom ekspresijom vrtí medu svojim glumcima. To me je od pocetka, od prvog trenutka počelo očaravati. Počeo sam da pravím dosta labava poredenja sa Paganinijem, sa nečim čak demonskim. Kantora znam skoro trideset godina i znam da nije demon. On je simpatičan čovek sa svojim manama i vrlinama. Gledao sam njega, lice, izraz lica, pokrete ruku pa čak i odělo : crni šal maštovito prebačen preko ramena. Gledao sam na to и radosnom čudenju. Uostalom, šal je bio neophodan jer kad sam bio и Podrumu bilo je veoma kladno baš im se pokvarilo grejanje. Medutim, za mene je Kantor istovremeno bio glumac, mada nije bio uključen и ostali deo představě. Bio je njena duša, bio je и njenom središtu . . . Ova představa ne bi se mogia odvijati bez njega. Pričao sam o ovome sa Jarockim (Jarocki) kóji je stručnjak, čovek pozorišta и punom smislu te řeči, ali drugacije od nas gleda na to. Jarocki je rekao da je to Kantor tako savladao da bi i bez njega išlo. Nisam se s tim složio. U razgovoru sa mnom, Jarocki je takode kazao da » Mrtvi razred « smatra najboljom Kaníorovom predstavom. Ja to ne znam. Video sam i druge svaka je bila na neki náčin osočena. Ova je možda najdoslednija . . . Puzyna: Domišljam se šía je Jarocki želeo da kaze govoreči da se představa mogia odvijati i bez Kantora: ona je veoma precizna, kao mehanizam, kompaktna i uigrana. Samo, bilo bi to sasvim drugačije dělo. Wajda: Apsolutno dělím to mišljenje. A fascinacija koju představa izaziva je neobična. Odjednom se svi slažu da je je to nešto izuzetno. Ova představa nema protivníka. Kao da se Kantor, kóji je oduševljavao izvestan krug uvek odanog gledališta, uvek hliskog njegovom pozorištu i коте je uvek potřebná takvo pozorište, odjednom okrenuo večem krugu. Mnogo je vise sredina koje je ovo pozorište uzbudilo., Nisam našao nikoga ko ne samo da je govorio da je to lepa představa, da je to njegova najbolja představa, nego da ona prevazilazi to što vidamo и pozorištu. Puzyna: Mislim da se on nije svesno okrenuo širém krugu, Pre bi se řeklo da je to rezultat veče sadržajnosti, nečega što se dogodilo и toj představí, nečega što možda i sam Kantor nije predvideo. Pada и oči ne samo osobenost poetike nego i snaga i taj Učni ton, kóji se čak ne zasniva

na ličnom Kantorovaní učešču, nego pre na tome sto Kantor, сак i had ne bi učestvovao, ima sta da kaze и njoj. Međutim, njegovo limo učešče neverovatno dinamizuje celinu. Tamo je Kantor stvarno jediní živi čovek medu mrtv acima, ili drugačije :on je neśt о као »narator« kojí delimično tinja и představí a delimično izvan nje. Mada ništa ne govori. Rozewicz: Primečujete kako svi osim njega imaju lutke. Puzyna: Razmešta klupe, sakuplja nekakve predmete sa zemlje, ponekad pomaže glumcima da nešto sklone. Ponekad im nešto šapuče, usaglašava, ali pre svega diriguje. Třeba obratiti pažnju na njegovu ruku izvanrednu, koja citava představu drži и odredenom ritma. Ponekad, kad akcija gubi boju, počinje da biva duga, » splašnjava « třeba pogledati Kantorovu ruku, posmatrati osetljivost neznatnih pokreta prstiju, njihovu snagu i dinamiku kako iznova oživljava glumce, akciju, představu. Na žalost, и normalnom pozorištu ovoga nema. Imamo osečanje umnožavanja představě: známo da je premijera najživlja, najplamenija, eksplozivna, ali cesto nedoterana; zatím se představa doteruje ali se и jezgru obično gasi, počinje da biva mehanička, ponavlja se, sivá je. Cesto se potpuno rasplinjava. Ovde, medutim, imamo osečaj da je představa specijalno igrana za nas, da će druga biti drugačija ali isto tako specijalno izvodena za one kóji budu na njoj. Kao na koncertu и filharmoniji, gde dirigent sve drži и rukama, iako známo da njegov sledeči koncert třeba da bude isti takav, ovaj je samo za nas. Sanjam o tome da tako bude i и pozorištu: da svako vece и představí bude režiser kóji če mi je vediti. Dirigent. Wajda: U ovome mogu ne samo da vas podržím nego i da se autoritativno postavím. Tu představu sam video pet puta. Puzyna: Na žalost, ja samo jednom. Wajda: To je jediná představa koju sam toliko puta gledao. Toliko me je fascinirala da sam rešio da napravím film. Od svojih představa nikąd ne pravím filmové. Nikąd to ne radím jer smatram da postoji nešto dvosmisleno и preradi samoga sebe, iz jednog žanra u drugi. Međutim, и ovom slučaju sam pomislio da ću možda uspeti da prenesem na ekran ako ne celu představu, onda bar Kantora и njoj. Za mene on igra najvažniju ulogu i to stvarno doprinosi da se představa svaki put obnavlja. Video sam je pet puta i uvek sam bio jednako oduševljen. Ne misiím da je obavezan usìov da režiser bude na sceni. Ne, uslov je da glumci budu tako spregnuti и vřeme proba da se ni posle stote ili dvestote predstave ne mogu razdvojiti; da svaki put, zbog same činjenice Sto su sakupljeni, stvaraju taj elektricitet koji ih obnavlja. Naravno, to je potajnì san režiséra da ude, da učestvuje, da ima neposredan uticaj na to što se dogada na sceni. Mi koji radimo и normalnom profesionalnom pozorištu nemamo tih mogučnosti. Ali, na primer , japonsko pozorište ima. Tamo režiser iza kulisa daje ritam udarajuči štapičima kao da glumce današnje predstave primorava da negde igraju brže, modelira představu prema sopstvenom raspoloženju. Nas, koji režiramo, и pozorištu žalosti činjenica da představa živi sopstvenim životom i naša biologija moje dobro ili loše raspoloženje te večeři nema, nikakvog uticaja na to što se