Bitef

dogada na sceni. To mi je lao. A ovde čak Kantorova nervóza, manja ìli veía, svake večeři izaziva izvesne promene. Rolewicz: Vi ste ovu představu viděli kamerom. Puzyna ija smo je viděli očima i zato ste vi od nas trojice taj čovek kóji je duplo video : sopstvenim okom i окот kameře. Vi ste takode ušli negde и središte te forme, a mi smo više bili spolja. Vi kamerom ulazite u jezgro kao sonda jer ste nam otkrili takve fragmente kojí su пата ìzmaklì. Wajda: Sigurno, ali, s druge strane, vi znáte da je kamera mrtav predmet. Samo se ponekad olivljava to što kamera fotografiše. Postoji nešto neprijatno, nešío čega sam se najviše plašio da taj duh, kóji ispunjava podrum gde Kantor igra, to nešto, taj fluid, odjednom mole nekuda pobeči a na traci če ostati senka. Puzyna: Što se cesto dogada filmováním pozorišnim predstavama. Wajda: Znam da to što snimamo neče biti isto ono što preživljavamo и »Kristoforima« (Krzysztofory) . Računam na to da pošto и tome učestvuje sam Kantor a ja pravím film, pribl&ću sve to vise nego što maze videti pozorišni gledalac. Baš to če biti suštinska promena na koju računam snimajuči film » Mrtvi razred«. Takode i pokušaji da se několiko scena přenese u plener mogu nešío novo otkriti. Rozewicz: Mislim da kamera ovde moze nešto da demaskira. Molda »duh«. Wajda: Zamislite, na primer, kako počinje představa. Kantor stoji i čeká na publiku. Čeká. »Ja sam spreman, to su moji glumci. Čekárno. Izvolite učí, sedite.« Vtisak je takav kakav sam izrazio rečima, ali to je nemogučno izraziti kamerom. Od toga třeba napraviti film, a, na žalost, to su samo dva prilaza: pokazuje m Kantora, pokazuj em sálu. Molda če iz ovoga nešto ispasti, a molda i neče. Rozewicz: To što se dešava и gledalištu, vi presecate. Wajda: Na žalost, moram. Ne mogu petnaest minuta pokaziv ati ulazak Ijudi и sala. Molda to znáči da mi nedostaje hrabrosti. Puzyna: Morali biste snimìtì drugi film. Na primer polučasovni, о tome kako počinje představa. Ili peíočasovni, о celoj představí. Wajda: Čudno je to, ali и toj představí zaprepastilo me je što se nisam oduševio sarnim sobom dok sam gledao »Mrtvi razred«, nego sam bio oduševljen Kantorom, oduševljen time što postoji пека veliká individuálnost kojoj bih hteo da se podredim, da bih leleo nešto da uradím kako bi i drugi viděli tu představu, da se sačuva и arhivu. Svestan sam tog da to nije jedno te isto i odmah shvatam svoju smanjenu ulogu. Nije и tome stvar što če zahvaljujuči filmu milioni videti ovu představu na televiziji. Vaino je uraditi nešto za nekog drugog. Malo je stvari koje Ы me tako dirnule i naterale da » smanjim « samoga sebe. Rozewicz: Zanimljivo. Govori se da neke predstave vredi snimiti, da su mnoge izvanredne predstave nestaie, da bi bile sačuvane da su filmované. Medutim, kamera bi mogia sačuvati izvesne pokrete ali duh bi mogao nestati. To uopšte ne bi bio duh predstave. Legenda bi postala dokument, a pravi dokument bi to izopačio. Pitanje trajnosti je veoma interesantno jer je stoino aktualno.

U »Pegazu« sam video reprízu filmovanîh fragmenata » Predaka « и reîiji Svinarskog (Swinarski). Gledani s trake, na televi žiji, dobijali su odlike do sta lošeg po zarista ... Glumci kóji lose igraju, rdavo izgovaraju tekst .. . Sta se do g odilo?! Puzyna: To je dosta cesta pojara, da filmski dokument uopšte ne reprodukuje představu, šta vise к var i je. Od tih i stih » Predaka « Miklaševski (Miklaszewski) je snimio mnogo bolji film na probama и Krakovu. Tamo je Svînarski i odjednom se pokazało da je on glavni glumae, a film uopšte nije о » Precima «, mada je o njima trebao da bude, nego o probama, о tome како Konrad radi. Wajda: To je sasvim nešto drugo. Nemogučnost da se od gotove představě napraví film proizilazi iz cinjenice da pitanja filma i pozarista su и osnovi razlìcita, jer je sasvim drugačiji proces nastajanja. Како postaje film? Postaje na taj náčin što razgovaram s glumcima kóji и opštim críama zna šta želim; pre nego što kamera proradi dovodím g a do krajnjeg uzbudenja i и trenutku kad je na granici svojih mogučnosti to znáči da još nije naučio kako da to postane mehaničko, a več se uzdigao iznad svojih granica mogučnosti i slobodno igra tada ga snimam. Ufilmu, glumac to odmah zaboravlja, ne mora da ponavlja. A svakog možeš dovesti do histerije. Svako od nas moie igrati пеки ulogu и filmu, и odgovarajučem momentu svaga života. U pozorištu je taj proces sasvim ohrnut. U trenutku kad je glumac krajnje uzbuden i oseti da и njemu postoji пека istina počinje analiza. On mora razumeti šta se и njemu dogodilo, šta se и njemu pokrenulo i to isto mora ponoviti sledeée večeři. Za vrerne proba, koje traju mesecima, и glumcu se utemeljuje to što je u tom trenu preživeo. Filmski glumac nije u stanju da kaze šta je preživeo. On samo od situacije do situacije za nečim juri, nešto hoce. Představa se snímá kad je več gotova. Mi snimamo rezultat. To je dosadno, jer se več dogodilo. Došao sam na svečanost koja se več održala i snimio sam onda kad je sve bilo gotovo a ne onda kad je počinjala. Puzyna: Dosadno iz još jednog razloga : и pozorištu glumac igra s gledaocem, gledalac je partner i dobra představa stvara izvesnu zajedničku atmosféru и koju i vi ulazite kao gledalac. Snimljena představa je mimoilazi. Otuda mrtvilo. Wajda: Ne bih to rekao. Video sam glumce kóji igraju okrenuti kameň jer zamišljaju da iza nje tieko stoji. Ne, nije tako како govore : sada igram za milion gledalaca, jer nastupam pred televìzìjskom kamerom. Ne, igram za nekog električara jer vidim da se zainteresovao, oči su mu zablistale; tada osečam da dobro igram. U filmu se ponekad dogada da naokoło zavlada potpuna tišina i tada glumac káže: izgleda da dobro igram. Oni około ne interesują se što mi snimamo film. Ako su se utišali to je stoga što ih je glumac zainteresovao. Puzyna: A zar představu ne gledate drugačije nego film? Kad pódete u bioskop vi sie, и sivari, sami i pored pune sale, a и pozorištu ne. Wajda: To je tačno. Puzyna: Ipak, vraćajući se na Kantora . . . Wajda: A, da, još nešto. Pre několiko godina Mihail Rom mu je pričao da mu je Ejzenštejn, snimajući film