Bitef

Upozorenje onima koji bi hteli da odigraju Revizora kako treba, 1842 Najviše se moramo čuvati da ne upadnemo u karikaturu. Ni u najmanjim ulogama ništa ne sme biti preterano iii trivijalno. Naprotiv, glumac se mora truditi da budę skromniji, prostiji i nekako plemenitiji nego što je u stvarnosti lik koji tumači. Ukoliko glumac manje misli na to da nasmeje i da budę smešan, utoliko će se više ispoljiti komičnost njegove uloge. Smešno će se ispoljiti samo, pre svega, u ozbiljnosti s kojom se svaki od likova bavi svojom aktivnošću, kad nastupa u komediji. Svi rade svoj posao pažljivo i previše marljivo, ćak sa takvom strašću kao da je reć o njihovom najvažnijem život-

mao u razmatranje, moja tvorevina bila je istinitija. Morao sam znati mnogo više nego bilo koji drugi pisac, jer je bilo dovoljno da zanemarim nekoliko sitnica i ne uzraem ih u obzir - i laž bi kod mene odmah izbila na površinu izrazitije nego kod bilo koga drugog.ü

nom zadatku. Gledalac prepoznaje trivijalnost njihovog truda samo zato što je lice koją u tome ne učestvuje. Ali oni sami se uopšte ne šale, ponajmanje zato Sto bi hteli da im se neko smeje, Dobar glumac, pre nego što se usredsredi na sitne bizarnosti i površne, spoljašnje oznakę lika koji treba da predstavlja, mora nastojati da shvati opšteljudsku sadržinu uloge... mora da razmisli zbog ćega je ta uloga u igri, mora da razmisli koją je glavna i karakteristićna briga zbog koję svaki lik živi, o kojoj neprestano razmišlja u sebi, koją liku većito stoji u glavi kao ekser. (~.) Pojedinim scenama i sitnicama glumac ne treba suviše brižljivo da se bavi. One će mu same poći za rakom, i to glatko, samo ako ni za minut ne izgubi iz svesti onaj ekser ukucan u glavu njegovog junaka, Svi ti pojedini spoljašnji znaci - koję tamo srećno ume da iskoristi čak i takav glumac koji ume da podražava i pogodi način hoda i gestikulaciju, ali ne ume da pruźi ulogu kao celinu - samo su boje koję treba nanosili tek kad je gotov dobro urađen crtež. To je odeća i telo uloge, ali ne njena duša. A zapravo je reč, pre svega, o tome da se ostvari duša uloge, a ne njen kostim.D

Iz pisma V. A. Žukovskom, 1850 U mladosti je čovek uvek pesnik, čak i ne mora da budę pisać; ćim odraste mora se setiti da je pre svega ćovek, ćak i ako je od njega postao pisać... Dok je pisać mlad, piše mnogo i brzo. Imaginacija ga neprestano tera da radi. Stvara i gradi sebi čarobne kule u vazduhu i nije čudo da pisanje, kao i kule, za njega nemaju kraja. Ali kad njegova tema vise nije ništa drugo nego čista istina i kad je reć o tome da se zahvate najviše vrednosti života, život kakav treba i može da izgleda na zemlji i kako privremeno izgleda samo kod malobrojnih, izabranih i boljih od onih ostalih, tu fantazija više neće mnogo pomoći piscu; za svaku crtu mora sada sam da se izbori.D

Autorova ispovest, 1847 Puškin me je primorao da ozbiljno posmatram stvari. Već dugo me je nagovarao da započnem neki veći rad, Najzad, pošto sam mu pročitao jedan saźeti riacrt nevelike scene, koją je, medutim, na njega delovala snažnije do svega što sam mu do tada pročitao, rekao mi je: Kako je mogućno da se sa tom vašom sposobno!!iu da pogodite čoveka i da ga u nekoliko orla odmah naslikate kao živog, da se s lim sposobnostima ne upustite u vete delo. To je prosto greh! Odmah zatim poćeo je da ukazuje na moju slabu konstrukciju, na moje bolesti koję mi mogu pre vremena skratiti život; dao mi je za uzor Servantesa, koji, iako je napisao nekoliko veoma uspelih i lepih pripovedaka, nikada ne bi medu piscima zauzeo mesto kakvo danas zauzima da nije napisao Don Kihota, a kao vrhunac svega dao mi je sopstvenu temu,

od koję je hteo nešto da uradi u stilu poeme, i koju - kako se izrazio - nikome dragom ne bi prepustio. Bila je to tema Mrtvih duśa. (Ideja Revizora takoda je njegova). Tada sam se i ja ozbiljno zamislio - utoliko pre sto sam poćeo da zalazim u godine u kojima se pri svemu što čovek preduzima samo javlja pitanje: zbog čega i za koga to radiš?

Autorova ispovest, 1847 Nikada ništa nisam stvarao u svojoj mašti niti je to bilo mogućno. Uspevao sam samo u onome što sam uzimao iz stvarnosti, iz onoga što sam dobro znao. Mogao sam da shvatim čoveka tek kad bih mogao da do najsitnijih pojedinosti zamislim njegovu spoljašnjost. Nikada nisam slikao portret kao obićnu kopiju. Stvarao sam ga, ali na osnovi posmatranja i razmišljanja, a nikako na osnovu mašte. Što sam veći brój stvari uzi-

Iz uspomena M. P. Pogodina U nedelju pred post Gogolj je pozvao jednog od svojih prijatelja i, kao da se priprema za smrt, zahlevao je od njega da nęka njegova delà preda određenom crkvenom velikodostojniku, da on s njima postupi prema svom nahodenju, a nęka i da štampa. Prij atelj se trudio da ga ohrabri u njegovoj maloduśnosti i da ga odvoji od poraisli na smrt. U noči izmedu ponedeljka i utorka dugo se sam molio u svojoj sobi. U tri časa pozvao je slugu i upitao ga da li je draga polovi-

na njegovih sobą zagrejana. Tamo je hladno, glasio je odgovor. Daj mi ogrtać, idemo tamo; moram neśto da uradim. I sa svećom u rad pośao je u obilazak; u svakoj sobi kroz koju su prolazili, prekrstio bi se. Kad su stigli na clij, naredio da se što je moguće tiše, da se niko ne probudi, otvore vrata kamina i zatim je zamolio slugu da mu preda tašnu koją je bila u ormanu. Kad ga je sługa poslušao, izvadio je iz nje mali svežanj svezaka, uvezanih kanapom, bacio ih u ognjište i potpalio svećom koju je držao u ruci. Sluga je shvatio šta se dogada, pao je pred njim na kolena i povikao: Gospodaru, šta to radite, prestanite s tim! To nije tvoja stvar, odgovorio mu je, moli se! Sluga je briznuo u plac i hteo je da ga odvrati od spaljivanja rukopisa. U raeđuvremenu se vatra ugasiła, tako da su izgorele samo ivice svezaka. Gogolj je to opazio, izvadio je svežanj iz ognjišta, razvezao kanap, rasporedio listove tako da mogu bolje da gore, ponovo ih je zapalio, seo na stolicu kraj kamina i ćekao dok je sve izgorelo i raspalo se u pepelu, Zatim se prekrstio, vratio u svoju sobu, poljubio slugu, legao na krevet i počeo da

plaće, Mnogo toga zasluiuje da budę spaljeno, rekao je zamišljeno, a za mnogo toga bi se kod mene molili Bogu, ali ako Bog da, ozdraviću i sve nadoknaditi. Ujutru je rekao grofu Aleksandra Petroviču Tołstoju: Zamislite, kakva je mot zlog duha! Hteo sam da spalim papire koji su za to vet odavno bili pripremljeni, ali spalio sam poglavIja Mrtvih duia, ona koją sam pośle smrti hteo da ostavim prijateljima za uspomenu. I to je sve što do danas znamo o uništenju našeg neprocenjivog umetnićkog blaga.□

O Mrtvim dušama, 1843 Prošlo je već skoro sto pedeset godina od vremena u komę nam je car Petar umio oći u lekovitoj banji evropske' prosvete, stavio nam u ruke sva sredstva i oruda za rad, ali do danas su naša prostranstva ostała takode pusta, tužna i obezljuđena, sve oko

Mi, 31 VHS