Bitef

nas neljubazno i neprijatno kao da još nisrao zaista kod svoje kuce, pod rodnim krovom, nego kao da smo još ostali na sred pu ta. I Rusija nas ne pozdravlja raširenih ruku kao rodnu braću, nego nekakvom hladnom, mećavom zavejanom poštanskom stanicom, na kojoj se może videti samo čuvar, ravnodušan prema svemu i może se ćuti njegov bezosećajan odgovor: Konja nema... Ali visa siła me je opet uzdigla: nema nepopravivih padova, i upravo ta pusta prostranstva, koją su ispunila moju duśu tugora, nadahnula me svojora veličanstvenom širinom, pružajući tako ogromno polje aktivnosti. Iz duše sam uputio pitanje Rusiji: kako da od tebe ne nastanę junak, kad tu ima toliko raesta za razmah.D

O Mrtvim dušama, 1843 Moji junaci su tako bliski duši jer su iz đuše nastali, i sva moja poslednja delà su istorije moje sopstvene duše.

Prilikom odlaska iz pozorišta pośle izvođenja nove kornedije, 1842 Svet je kao vir: večito se u njemu vrte shvatanja i miśljenja; ali sve meIje vreme: kao pleva odleće sve lažno i kao dobro zrno ostaju čvrste istine. Ono što su ljudi smatrali praznim, może kasnije dobiti veliki zna-

čaj. U dubini hladnog smeha mogu se naći vatrene iskre večne i mocne Ijubavi. I ko zna, možda će zatirn svi priznati da prema onim istim zakonima koji uslovljavaju da je ponosan i snažan čovek ništavan i slab u nesreći, a da slab izrasta kao džin u patnji, da se prema tim istim zakomma čovek koji često place iskrenim, dubokim suzama, smeje najviše od.svih na svetu! □

A. I. Hercen: Nova faza ruske književnosti Zajedno sa filozofskim razmatranjima Cadejeva i pesničkom refleksijom Ljermontova, Gogoljeva delà predstavljaju praktičan kurs poznavanja Rusije. To je niz patoloških crta, uzetih iz života i naslikanih sa lOgromnim i sasvim originalnom talentom. □

Gogolj u njima ne napada ni vladu ni više društvo, samo širi okvir, census, i prelazi granice glavnih gradova; kao žrtve vivisekeije služe mu: čovek iz šuma i polja, vuk, sitni plemić; mastiljava duša, lisica, provineijski činovnik i njihove neobične ženke, Gogoljeva poezija, njegov tužni smeh nisu samo optužba podignuta protiv gluposti njihovog životarenja već i mučenićki krik čoveka koji se trudi 'da se spase pre nego što ga živog sahrane u ovom svetu tupih. Takav se krik mogao oteti samo ako u čoveku još sve nije bilo zahvaćeno bolešću, ako je u njemu ostała o£uvana ogromna snaga preporoda. Gogolj je slutio (i mnogi su to slutili zajedno s njim) - iza leđa mrtvih duša - žive duše. □

N. F. Pavlov A. У. Venevitinovu, 1. marta 1852 , Moskva. Najzanimljivije su bile i najviše iznenađivale glasine koje su se za vreme Gogoljeve sahrane širile među ljudima; gomila pomisli; svi su hteli da saznaju kakav on ein ima. Policajci su mislili da je to neki važan grof iii knez; niko nije pretpostavio da sahranjuju pisca; samo je neki kočijaš tvrdio da je to umro glavni pisar univerziteta, ne onaj koji prepisuje, nego onaj koji je znao kako kome treba pisati: i vladaru, i gubernatoru, prosto svima.D

33

ÜVEft