Bitef

onim koji treba da je prisutan na podijumu, pa otud pokušaj, stidljivo naznačen u ranijim predstavama pozorišta La Cuadra, da se formalno, kodifikuje delovanje stvarne opasnosti. To je pozorištu očajnički potrebno da bi postalo dramatičan, emotivan fenomen, dovoljno übedljivo da bi preživelo a da istovremeno sačuva osobenosti vfastitog jezika u suočenju sa filmom i televizijom. Pošto sam savladao nespokojstvo koję je u meni, kao tvorcu odredenog pozorišta, izazivala pomisao da bi ova dva scenska imperativa mogli da se shvate kao vežba u čudljivom istraživanju - što je bilo veoma daleko od mojih namera pa, prema tome, lišeno svake dramske autentičnosti i iskoristio iskustvo sa Nanas de Espinas (Trnovite uspavanke ) (1982) gde sam uveo elemente i stavove iz borbe s bikovima, dao sam slobodu svojoj masti i dopustio da se izgubim u zvučnom svemiru prizora iz naše burne i istorijske prošlosti pune takvih mitova koji postoje i u naše doba, smatrajuči da onaj ko se trudi da ih prihvati u svoj njihovoj

grotesknoj svireposti, želi da nade najsigurniji put do zdravije i bistrije budučnosti. Čini mi se da je veoma potrebno kad nam pozorišna umetnost - a pozirište ne sme da zaboravi daje, pre svega, umetnost - beži, jer se gubi u nizu vežbi iz dramske retorike koje nemaju ničeg zajedničkog sa scenskom umetnošču, pribeči jednom od najznačajnijih i najživljih dramskih iskustava naše sredozemne kulture, _ Izmedu divlje istine naših starih koridskih praznovanja i književnih fantazija našeg pozorišta, koje su često akademske, uvezene, pripitomljene, kultivisane, možda postaji naš poseban i uravnotežen scenski izraz i možda četno ga mi nači. □ Salvador Távora

Iz središta arene Predstava počinje paradom u čislom stilu borbi s bikovima. U rit-

mu pasodobla pojavljuju se alguacili (zvaničnici na konjima); majstori ceremonije, koji svečano otvaraju obred i povlače se pred trojicom torerosa (boraca s bikovima) odevenih u svoje kostime od svetlosti, koji odaju počast Predsedništvu. Parada je uvod u Svečanost s njenim bojama, ritmom, jekom; priprema se izlazak prvog bika ... I tako, sa jekom truba iz arena različnih gradova kao najavom, šest prepisanih bikova sa nestrpljenjem čeka da se pojavi. Medutim, ti bikovi nisu u stvari rezultat pažIjivog odbira nekog poznatog ili nepoznatog odgajivača divljih bikova i na njihovim bokovima nema nikakvog znaka pripadništva, a ipak, svaki na svoj način nagoveštava izvesnu atmosferu, otelovljuje likove ili arhetipove svojstvene bliskoj ili daljoj prošlosti Poluostrva. Arhetip, ili, bolje reči, lik tog prepadnutog Grbavca koji otkrivamo pri prvom zvuku trube i koji se napadu svojih virtuoznih neprijateIja suprotstavlja eteričnom igrom koja preobražava njegovu ružnu grbu, kao svojom jedinom odbrano m.

Likovi - Mahe (Lepotice), odevene, obmana za voajere, podrugljive, zavodljive, vragolaste, koje se smeju muškarcima preko lutkaposrednika .. . Ali bik koji svirepo üboden banderillean (strelica sa zastavicom u borbi s bikovima), više od bola, podseća, posle smeha koji je izazvao, na cilj Svečanosti: svirepu smrt, smrt radi zadovoljstva - drugih - smrt bez milosti. Blagoslovena smrt male Device, mirne, umirujuće, tako poznatog i obrednog lika, čija več sama pojava, iako blaga, prisiljava da se pognę vrat, priprema za mirenje sa sudbinom ... Arhetipovi Andeo i Demon - antagonističke sile koje se progone, privlače, padaju, dižu iz pepela kao neumorni feniksi, nepomirljivi primeri maniheizma u crnom i belom dveju Španija razdvojenih tokom čitave istorije. Likovi - oni koji ustaju, izražavaju svoju pobunu bez reči, jezikom bolnog tela, prkosne igre, aktivnih i pasivnih načela, nemočni pred personifikacijom arhetipa moči, glorifikacijom smrti, te prisustvuju, s nevericom (?) samrtnom ropcu njegove diktature.

A šta drugo da se radi kad je sve završeno, bez pobednika i pobeđenih, ako ne da se optrči počasni krug arenom sa trofejima u rud i poštovani gledaoci ostave oči u oči sa sve žučom slikom samoče, oči u oči sa velikim naslikanim platnom koje se lagano osvetljava kao jasno svedočanstvo svega što se dogodilo? A zatim, da se okrene stranica iz istorije Iberijske arene, te Španije-Bivolje Kože, koją nikąd nije imała bolje ime. U osnovi te alegorične bitke od pet popodne leži duboko iskustvo ne sa divljim bikovima nego sa bikovima iz mašte. Salvador Távora nije uzaludno, još od svoje petnaeste godine, preskakao zidove klanice iz komšiluka kako bi vežbao, pun iluzija o torn svetu svetlosti i čudesa, koji ima moč da otvori sva velika vrata ka slavi. I nije uzalud, tokom kasnijih godina, morao da se sučeli sa nekim ranama i mogučnošču smrti na rogovima pretvarajuči u toj borbi protiv bikova i gledalaca opasnost u umetnost. Ne gube se uzalud iluzije kad počne da se otkriva materijalistička pozadina tog sveta fata-

morgana. Nije uzalud to što svakodnevna prisnost sa smrću jača senzibilitet, izvestan način osećanja, ponašanja. Nije uzalud što prebogati rečnik borbe s bikovima oblikuje misao ili što misao oblikuje rečnik. Voleti miriš arene, zabrana, boje, kostime, muziku - upozorenje, osečanje vremena koje neumoljivo prolazi i zadatak koji treba obaviti i to dobro, a istovremeno se nesigurno pitati čemu sve to i češče se osečati kao bik nego kao torero, pre kao žrtva nego kao dželat. A to sve, u pet sati nekog popodneva, u središtu arene sa žutim peskom na trgu Maestranza u Sevilji. □ Lilyane Drillon

Salvador Távora Roden je u Sevilji. Detinjstvo je proveo suočavajući se sa ekonomskim problemima i kulturnim teš-

61

i

шиты