Bitef

štiklama. Močvara, najtrezvenije, Klarkovo ostvarenje do sada, zadovoljila je nekoliko londonskih kritičara koji ranije njegov koreografski rad nisu previse ozbiljno shvatali. A sad je stajao tu, ргеrušen u ženu, smetenog i zadovoljnog izgleda, očigledno nespretan na visokim potpeticama, gotovo kao da ne može da podnese pomisao da bi ga mogli početi shvatati ozbiljno. A ipak, Clarka su mnogi godinama ozbiljno shvatali. On je prvenstveno igrać i koreograf, ali su mu te uloge pomogle da se ustoliči kao simbol postpankerskog, polno promenljivog, radikalnog pomodarca u Britaniji osamdesetih godina. Pozirao je nag za časopis Lice (Face), tokom Londonske modne nedelje pojavljivao se kao glavna zvezda, igrao ü rok-video programima, fotografisao se za naslovnu stranu éasopisa L'Uomo Vogue, u klasičnoj Tviginoj pozi, fotografisao gaje David Bailey. Izgleda da bar jedanput mesečno uvodi nőve frizure, koje se sastoje uglavnom u delimično obrijanoj glavi i preostalom kosom u nekoj

boji. Prića se da.je skroman, kiseo, tih. Neki koji ga poznaju, nagađaju da oseća čežnju za smrću, slično Judy Garland. Na pozornici, kao da svakim svojim potezom podriva povratak na viktorijanski moral koji nudi Margaret Thatcher. Clark je od 1984. godine počeo, neuobičajeno za britanske baletane i balerine, da se veoma visoko kotira u sredstvima javnog informisanja. Neki posmatrači su ubeđeni da rjeće dugo da se održi u tim zvezdànim visinama i tvrde da je mehur pred rasprskavanjem. Vraga! Clarkova trupa deluje već treću godinu, a Clark je istovremeno radio i koreografije za manji ansami Londonskog festivalskog baleta (LFB2), Skotski balet, Ballet Rambert i eksperimentalnu Grupu za koreografska istraživanja Pariske opere (GRCOP). Pre svoje dvadeset treće godine već je radio koreografije za nekoliko manjih trupa za savremenu igru u Britaniji. Michael Clark & Company postiźu ogroman uspeh u Evropi, a 1985. godine, prilikom debitovanja trupę u SAD, doživeli su ovacije u Walker Art Centre u Mineapolisu. nebaletskim delovima Clarkovih predstava. U Novim puritancima (New Puritans, 1984), na primer, on i ostali igrać-i imali su kostime sa okruglim rupama kroz koje se videla gola stražnjica, a od njegovih usta do usta dveju igračica protezala se dupla traka. Trio je počeo da guta pedlje piave i crvene trake postepeno se približavajući, dok se nisu susreli, punih usta, u žudnom poljupcu, a drugi igrać je za to vreme vukao i zavrtao crveno-plavu vrpcu iz Clarkove strażnjice. Kasnije, u istom tom delu, Clark je iz zdele izvadio zlatnu ribicu i progutao je. U our caca phoney H. our caca phoney H. (1985) Clark je bio u kecelji s volanćićima, ispod koje se provideo đivovski gumeni falus ... sve dok ga drugi igrać nije kastrirao. Sok-taktika? Klatka zanima nevaIjalstvo, ali on očigledno sve to ne smatra zbilja šokantnim. Najpre trepnete, a zatim ste vakcinisani. Clark, međutim, voli da mu nevaIjalstvo uvek bude sveže. Kad su se Novi puritanci vratili u London tri meseca-posle premijere, dodao je epizodu u kojoj simulira solistički polni čin, a onda još jednu u

Da, Clark je zvezda, ali njegovi rázni protivnici tvrde da je ono što radi frivolno, iii ńeoriginalno, ili zlo ili odvratno. Šta se zbiva tokom jedne večeri u društvu Michaela Clarka i kompanije? Dok ovo pišem, Clark priprema svoju predstavu za 1986-87. godinu. U njoj će verovatno biti glasne rok muzłke, nešto pantomime i neigračkog materijala, obilje rekvizita, ekscentričnih kostima, viceva, možda pomalo dijaloga ... i baleta, uostalom kao i tokom protekle dve gcdine. Oni koji ga omalovažavaju, kažu daje balet pri dnu tog spiska. Takve prímedbe mogu da deluju kao čistunstvo na pogreśnom mestu. Ako ozbüjno shvatate povorke, pantomimu i glumu koji su bili neodvojivi od tradicionalnog baleta (Clark moźda misli drugaćije), trebalo bi da vam budę jasno da neigraćki delovi Clarkovih predstava nisu toliko afektirana irelevantnost kölikö deo njegovog tkiva. U Clarkovim predstavama ima mnogo igračkog sadrżaja da i ne govorimo o zapanjujućoj prefinjenosti. Cesto se najviše govori upravo о

uhvatala i pesme iz Kose, popularne brodvejske operete kasnih šezdesetih.) Clark ne ižjavljuje daje stari, ogoIjeni, čisto baletski izgleda savremenog baleta zastareo, ali njegova koreografija nastoji na tome daje igra samo deo, a ne sve. Time vreda starovremske ćistunce koji podozrevaju daje reć o foliranju, što potvrđuje njegov izbor muzike - ona je uglavnom gromoglasan kolaż róka grupę The Fall. Clarkove predstave, medutim, nisu samo zabavna smeša postpankerskih pop sastojaka. Naravno, konaćni rezultati su mu različiti, ali meni se ćini da struktura najvećeg broja Clarkovih ostvarenja podseqa na Vatreno kolo (Catherine Wheel ) Twylae Tharp. On stavlja zajedno sve sastojke, dovodi ih do usijanja i dok to radi, potvrduje se kao klasičan koreograf (u śirokom smislu reći). Agresivno nevaljalstvo, maskarada sa promenama roda i izgleda, predstavIjaju odgovarajuče površine. Koreografsko meso Clarkovske predstave može obuhvatiti žene koje pridržavaju muškarce ili druge žene, muśkarce koji izvode petits

kojoj najpre baca kriške hleba među gledaoce, a zatim zaglavi tri kriške između nogu i - u čizmama na platformastim đonovima - u boureéu ode sa pozornice. Prizori transvestizma, trunčice nevaljalog decka, ivice pretpostavljene pomografije ... Klark uživa u tome kao što uživa u svim đinđuvama i dodacima nastrane mode Doterivati se znači zabavljati se. Clark i njegova družina pojavljuju se preobučeni u žene, u izopačenim fašističkim uniformama, utegnuti u trikoe sa renesansnim puf-rukavima, u kožama pećinskih Ijudi. Nazivaju ga pankerom u subverzivnom značenju te reči. Nemoderno i neukusno Clark pretvara u novu modu. Njegov matelija! obuhvata i najodvratniji od svih sastojaka: zastarele tendencije: platformaste cipele, uredne kapice iz šezdesetih, smešne zvoncare. Leigh Bowery i Body Map, njegovi stalni modni kreatori, skupIjaju rasparene krpice onih davnih paradiranja u ulici Kamebi i pretvaraju ih u radikalnu Klarkovu eleganciju. (Šezdesete su joś žive - naša kaka falija H. čak je ob-

battements serrés, bilo koji od ta dva pola u potpuno četvrtoj poziciji. One koji tvrde da moderni koreografi moraju stalno da izmišljaju nőve korake i nőve oblike, Clark ńiposto ne usrećuje. Međutim, Clarkov se Stil razvio. Njegovi igrači su prošli kroz baletske škole, a on sam je postmodernista koji voll virtuoznosL Entrechat-quatre, fouettés, mnogostrüke piruete, coupés jetés danas su prava stvar. A to se isto može reći za sudare, težak rad, tehniku Мегсеа Cunninghama, uvijanje, hipijevsko trešenje. Kao Tharp iii Karole Armitage, Clark parodira nakinđureni konvencionalni balet, a u isto vreme pośtuje balet kao takav. Pankerska ritanja ponekad su uvod u ostra baletska alegra u njegovoj koreografiji, a pies iz šezdesetih katkad se pretopi u Cecchettijevski adadjo. Svojim eklektičkim rečnikom Clark probija zamandaljene tradicije i održava svoj jezik u dobrom stanju. U Novim puritancima (po meni, njegovom dosada najupečatljivijem delu) činilo mi se, dok je na-

rasto igrački puls a mnogobrojni igrački govori se sjedinjavali u tek rastopljenu lavu, da zlatna ribica i veštački penis nisu ništa beznačajniji od igrę ćorave bake i Panoramę u Začaranoj lepotici Delo prevazilazi sopstvenu šok-taktiku i počinje, prirodno, da saopštava svoju poruku. Ne završavaju se sva Clarkova ostvarenja tako dobro, ali su sva podjednako izazovna. Uspon ovog mangupa najviše je začudio one koji se sećaju njegovog prvog solističkog nastupa juna 1977. godine, kad je igrao škotsku igru na godišnjoj proslavi Kraljevske baletske škole. Petnaestogodišnji Clark, hladnokrvno, okretno čudo od deteta, isticao se među mladim polaznicima škole. Naredne godine opet je ig ; rao jednu škotsku igru, pa smo se uverili da njegov dar nije samo trenutni blesak. Te su mu igrę odfovarale: Clark je iz Aberdina u kotskoj i još kao dete počeo je da igra u Skotskom baletu, što je navelo direktora te kuce Petera Darrelia da ga preporuči za Kraljevsku baletsku školu. Tamo je posebno ućio kod Richarda Glassto-

13171=1=

|(ifT