Bitef

ji nije voleo Kleista, naziva ga telom po prirodi lepim, ali zahvaćenim neizlečivom bolešću. Stvarno je Pentezileja puna krajnosti! Strogim i tačno određenim zakonima reguliše se i propisuje život kako u muškoj driavi Grka tako i u državi Amazonki. Individualna sloboda nije dopuštena riikome, čak ni vladarima. Osećanja su zabranjena, jer ne mogu ni da se regulisu ni da se ograniće. A svako srce koje oseća predstavlja zagonetku. Dok to shvata Protije, poverljiva Pentezilejina prijateljica, sama Pentezileja (do kraja uzbuđena susretom sa Ahilom) već više nije sigurna u svoja osećanja. Ona oseća da ideali amazonske države, koje je smatrala neprikosnovenim, za nju vise nisu neprikosnoveni. Pitanja koja do tada nisu postavljana, odjednom su postała neizbežna; odgovori koji do tada nisu bili potrebni, moraju se sada naci. Traganje za sobom samom, na koje tokom drame Pentezileja kreće sa svim većim posledicama, doveo je Kleist do krajnosti koja uključuje totalno nepoštovanje, totalno previđanje sudbine ostalih. Što je Ahil u okviru svoga sveta počeo da oseća na sličan način, što se on, takođe u konfliktu između date mu dužnosti i naklonosti koja se u njemu budi, odlučio za

tu naklonost, postaje polazna tacka tragedije. Pentezileja i Ahil bave se isključivo sami sobom i sa za njih potpuno novim životnim situacijama, tako da im je potisnuto, izgubljeno razumevanje za partnera i njegove nade i čežnje. Upravo ta obostranost njihovih osećanja jeste ono śto ne veruju da je mogućno i tako postaje neizbežna katastrofa izazvana nesporazumom. Ako uopśte treba govoriti o bolesti, onda je to svakako u vezi sa bolesnim društvom. Njemu suprotstavlja Kleist, vidovito i veoma senzibilno, svoje junake, na primer Pentezileju, koji ne mogu više da žive u takvim okolnostima. Poslednje reći iz tragedije, koje izgovara Protije, važe za hrabru Amazonku Pentezileju: Morala je da propadne jer je previše ponosno i snaino cvetala! Izumrli hrast odoli oluji, a zdravoga oluja sa treskom ruši, jer moie da zahvati и njegovu krošnju. □

Penthesilea Penthesilea je komád ispod čije

površine nailazimo na sve dublje i dublje slojeve, zavisno od toga koliko duboko naše oči mogu da prodru. Čak i da nam je Kleistovo psihičko stanje nepoznato, borba Amazonke Pentezileje sa grčkim junakom Ahilom ostaje veliki motiv. Razumljivo je da taj motiv ne može da se nađe u Kleistovo vreme, da može da se nade samo u antičko doba: dvoje ravnopravnih

Ijudi sa istim sposobnostima, bővek i žena, zaljubljuju se jedno u drugo, a ipák je svaki od njih vezan zakonom svoga naroda, koji je ujedno i zakon njihovog roda: ona mora i sme da voli samo onoga koga joj je borba donela i koga je pobedila; njemu je prirodno da ga žena bezuslovno prati: samo prividno może da joj se préda nakratko, a véé i zbog te namere jeu očima drugova sumanut. Ono što je neminovno u dramaturgéi proizlazi iz nesporazuma, neprepoznavanja; kao da treba spojiti severni i južni pol, kao da treba zajedno saviti óba kraja jednog magneta: nepomirljive suprotnosti se prazne kao razorna prirodna katastrofa. Tako posmatrano, Pentezileja je metafora za beznadežan rastanak muškarca i zene. Drugi način sličnog doživljaja drame mogao bi da je prihvati kao borbu žene za pravo na lićnu sreću. Normalno daje komad, ako se vratimo samo korák unazad i pustimo ga da sam deluje kao opštevažeći uzor, prikriveni model čoveka upetljanog između nepomirljivih želja i dužnosti, koje, bilo da ih zapostavi ili ih striktno ispuni, moraju na ovaj ili onaj način da ga upropaste. Kod Kleista je to ovako. Iz predanja starih Grka о Amazonkama, koje samo po sebi potvrđuje izvrnutu sliku zbog patrijarhalnog uticaja, Kleist stvara još jedan negativ, koji odgovara novom stepenu muśke otudenosti i ekonomskoproizvodnom, što znači, društvu u

коте je započela podela rada sa muškarcima u srediśtu .., Goethe smatra da ne sme da se napusti nijedna pozicija koju je kultura izvojevala. Ali da li oduševljenje mitovima, ponovno otkrivanje mitoloških tema, obuzetosti dvosmislenošću reči sacra, koja može da znači i sveti isto kao i prokleti, oznacava u umetnosti bezuslovno nazadovanje iii samo čežnju ka ranijim, jednostavnijim društvenim odnosima? Ka primitiviznu, atavizmu, varvarizmu? Gini mi se da kod Kleista motiv Pentezileje ne znači ništa od toga. Zločin vraćanja u varvarizam vrši se u totalnoj odsutnosti, duha i odvaja nesrećne, u trenutku kada im sę, ponovo probudi smisao za realnost, zauvek od okoline i od sebe samih. То otrežnjenje dovodi do smrti, koja nemanićeg zajedničkog sa lepim estetskim mogućnostima. Takvoj Penthesileai, takvom Kleistu пета pomoći na celoj zemlji. Da poezija ostane srećni azil čovečanstva, kao što nam je dobro poznato, ostała je samo skromna želja staroga Goethea. Za naše oči, tako to ja vidim, pojavljuje se iz Kleistove tragedije čovek strastven i beskompromisan, loman i ranjiv, hrabar i slab, čovek koji greši i korne je potrebna pomoć, čovek koji predstavlja otelotvoreni vapaj za realnom śansom za životnu egzistenciju. □ Christa Wolf

Diese Sehnsucht nach Glück Armes Deutschland! Wenn deine wahnsinnigen Schriftsteller ihre Tollheit bis zum Morde treiben, welche Nation wird der Mörder mehr zählen als du?. . . Heinrich von Kleist, einer der berüchtigtsten Jünger der berüchtigten romantisch-mystischen Schule hat im vorigen Monat seine zu sterben entschlossene Freundin, eine gewisse Frau Adolphine Vogel, geborene Keber, und sich selbst mit einem Pistolenschuß ermordet. Man kannte diesen Heinrich von Kleist, der als Schriftsteller einen den Deutschen ewig heiligen Namen mit großer Unehre führte, als den Verfasser einiger poetischer Produkte, ... in welchen . . . vernünftige Leute . . . beinahe nichts als Symptome der entschiedensten quer-