Bodljikavo prase

ЗА ВЕЈ1ИКУ и малу ДЕЦУ

Савршена девојка

' ~.Чини ми се да сам добио премију Класне путрије.

СТИДЉИВАЦ МЕКА СРЦД

— Верујете ли ми да баш немам ситнине!

С Т Р А Ш Н О

0ПРШ310 ИШК

— Јоцо, гле наше изгубљене мачке. Баш- *0 интересује, где је била тако дуго. "ч %*/

Не пијем, не пушим, не флертујем... <— О госпођице то сте ви онда без мана. — Само по мало лажем!.. Поређење

— Страшко, Видо је уганула руку| — Страшније је то за њеног мужа. Сада ће разговарати с њим ногом.

ЗА нашу ДЕЦУ ИСПОД 47 ГОДИНА

СПОМЕНИЦА

— Реци ми, дали су му подигли споменин због открића Америке или због јајета)

— Јеси ли видео како ми жена лепо изгледа у ноаој хаљини? — Ништа нарочито. Лепше изгледа кад је скида. — Шта?| Видео си моју жену кад се свлачила? — Да, и то колк'о пута! Јуче, например, видео сам је у кошуљи. — Уосталом и нека си. Не разумем чега има ту тако занимљивог кад је моја жена тако ружна. — Па што си се онда оженио њоме? — Стицајем прилика, шта 1леш... — Не прави се луд, брате. Знам шта је било у питању: Узео си је стога што је била пуна пара. — Ех, то није истина! Оженио сам се њоме само стога, што сам ја био шворц. — А онда је то већ друга ствар. Кад си већ учинио такву глупост што је не убедиш да би

било добро кад бисте спавали у одвојеним собама. — Одлична идеја. Спаваћемо у посебним собама. Ја ћу узети собу у Београду а за њу ћу пронаћи собу у Нишу. — Сећаш ли се како сте били срећни пре двадесет година? — Али при двадесет година се нисмо још познавали. — Па стога сте и били обоје срећни. — Да говоримо, брате, сад мало о твојој жени. — Важи. Дакле ? — Да ли је истина да ти је она признала све љубавне авантуре које је имала пре него што си је узео? — Истина је. Сву јој прошлост знам. — Зар баш целу? — Целу целцату. — Мора се признати, окда, да је јако храбра. — Није, већ јако добро памти.

Кад нелкер храни жиоину

ОСВЕСТИО СЕ — Видите ли ову девојку која пролази поред нас? Про две годинв спазио сам је и заљубио сам се на први поглед... — Је ли то ваша супруга? — Не, доцније сам је мало боље погледао.

— Интересује ме, на иога ће од нас личити) Дечији разговори

— Колико ти имаш година, Јовице! — Не знам. Мама је имала 27 година кзд ме је родила, а сада има 26. Израчунај!

—ООтац: — Можете ли да сликате моју децу и пошто? Фотограф: — Могу. Шест комада сто педесет динара. Отац: — Жао ми је, али ћу морати мало да причекам. Засада имам само петоро деце. Ташта (зету): — Мора да си добио много изјава сажаљења кад су новине пре десет дана погрешно јавиле да сам умрла? Зет: — Да, добио сам их врло много, али тек пошто је та вест демантована. —О— Замислите, требало је двадесет година да утврдим да немам ни најмање смисла за трговину. — Па јесте ли тада напустили трговање. — Како сам могао? Тада сам већ био милионар.

— Наш сарадник је грдно расејан чооек и упек на цртежу направи по неку мапу грешку. Дедер дечице дрзга, помучите се и решите до идуће суботе, колико има грешака. (Ко не може да их пронађе нека прочита одговор у идућем броју).