Bogoslovlje

звању његову ошарављаннх дужносшп, чпме je обратно на се пажњу цареву, правично награђује брилијантским знацима ордена Св. Ане првог степена 1 ). Ово одликовање са богатом за оно време (11.260 рубаља год.) пензијом из царског кабинета, капитала ордена и од угарског палатина Јосифа (од њега добијао 2.0U0 руб.) био je завршни чин активне духовно-политичке службе Самборског. Дошла je физичка изнемоглост. Уз то су његове чисто руске и словенске изјаве од стране, одрођених од свога сопственога, представника ондашње званичне Русије узшмане као старачка родољубива идила. Не обазирући се на то, Самборски je и за време слабости са болесничке постеље наставио сврју улогу истннског Руса и доследног спроводника Стратилшровпћевнх здравих идеја. Кад je у својој опширној преписци с царем и личним посредовагыша код меродавних државника исцрпио све разлоге, он удара у најосетљивији нерв царев, у безграничну љубав братску према умрлој сестри, приказује щ српско питание као посмртни завет њен. На име, он 21. јуна 1808. године типе из Харкова, свакојако не без учешћа Атанасија Стојковића, сзога друга и сарадиика из Будимпеште, који je стат-ю био у вези са Сгратимировићем и устаницима у Србији, овакво : својеручно писмо императору. „Начин мојих мисли и делања потпуно je познат Вашем Императорском Величанству. Као раније, тако и сада сматрам, да je употребљено на корист салю оно врелю, које je посвећено служби Богу и Божјем Помазанику. Не само ja један, него сви благочастиви људи верују и тврде, да je непостижна Божја судба предодредила валю, најблагочастивији власнпче свпју једноверннх нам, расејаннх по васељенп, да их спасете од најсуровнјег n оробљења n мучења. Мени je веома познат дух и приврженост према сверускол! престолу једноверних, о челгу сам ja имао већ cpehy с потребном смерношћу Ваше Имп. Величанство извештавати. Прељубазна Ваша сестра, у време свога пребнвања у Угарској, бесмртна Александра, ареиороднла je код једноверннх Срба вишешкн дух за нзбављењем правоверја од тешког ига муслиманског. Према богоугодном њеном завештању, и менн иознашоме, n по преселењу своме у вечнбсш,

') Цитат из Архиве Св. Синода у Труд. Шевско\\ Дух. Акад. за дек. 1896. г., 503., 506.

60

„Богословље“