Bogoslovlje

мија, и евтимитима. У полелшци су ce опет претресале старе' историје са именима патрпјарха; Тарасија, Никпфора, Методија Фотија, Теодор Студита, и васкрсле су старе давно испеване песме. После свргнућа Евтимија поново je враћен на патријаршиску катедру Николај (911-925 г.) Сабор je 920 г. осудио четврти брак, а са извесним ограничењима и епитимијама je допустио трећи 1 . Са тиме се сагласио и Рим: папски легати су проклели саблазан коју je створио четврти брак императора Лава. To je утицало на неке евтимите и раздор мефу партијама ce донекле смирио, алн ce није сасвим прекинуо. Када je патриарх Полијевкт (956-970) у циљу њиховог измирења унео у диптих име раније искљученог Евтимија, николајити су били незадовољни и неки од њих су отпали од Полијевкта, прекннувши заједницу са њим. Чак и доцније, краје.м X в., налазимо трагове борбе тих двеју партија; на сабору у време императора Василија И и Константина VII (976-1028) прочитана je осуда оних који су остали ван црквеног јединства због питања четвртог брака 3 . Изгледа да ни тада ни у најближе доцније време са позорнице нису у опште били скинути тако спорови измефу акривиста и економиста, са њиховим сталним прелиставањем старше историја, које се толико одуготежило и често доводило до шизме Ради искорењивања тих раздора, умирења и јединства цркве (није случајно оно име торос évœoeœç),. црквена власт je осуфивала испаде и једне и друге партије, стављајући се тим самим изнад партија: она je декретом од 995-996 г. анатемисала „све што je написано или говорено противу патријарха: Никифора и Методија“, затим je то поновила у синодику недеље православља, допуњујући га још именима Игњатија, Фотнја, Стефана, Антонија и Николаја, али je истовремено, у духу политике aKdißeiac, анатемисала „све што je учињено или ће се учинити противно црквеном предању, учењу и установама светих уважених отаца“ 3 .

1 Mansi Op. dt. Will, 331 sq., С. S. Hefele, Conciliengeschte 2 изд. Freiburg 1879 g. IV, 589

2 О борби наколајита са евтимитима вида Волкова, Никола] Мистикъ. въ пр бавл. къ Твор. Св. отцов. XX г.; А. П, Лебедева, Очерки внутр. ист. виз. ц. въ IX—XI. вк. стр. 29-35, 115-120; Н. Попова, ор. cit, стр. 90-192; Hergenröther, Photius 111, 653 ff.

3 Hergenrölhar, cit. 111, 725 726, О. И. УспенскШ, Очеркъ по историји визант. образованности. Саб. 1891 г. Стр. 101-102; и гьегов Синодик у недељу прявосл. Одеса 1893 стр. 10.

258

„Богословље“