Bogoslovlje

и псевдо-догматизам. Под истинитим догматизмом се разуме такво нарочито расположение хришћанскога духа, које ка Богопознању заноси све силе разума, све жеље воље и сва осећања срца човечјег. Догматско тваралаштво произлази на земљишту таквог расположења, које више или мање обухвата цело хришћанско друштво, као што се на земљишту нарочитог надахнућа ствара истинска поезија. Баш такво религиозно надахнуће je надахњавало хришћанску Цркву за време од IV — Vlli века, када je ји створена хришћанска догматича. Догматско тваралаштво тога времена, изражено између осталог у догматичким формулама, не само да није сметало, већ je много помагало полету богословске мисли. Псевдо-догматизам представља нетто сасвим друго. Он пре свега премешта центар, суштину догмата, из његове садржине у форму. Захваљујући тиме, он на чисто ннквизиторске начине штити и брани безусловну неизменљивост не само суштине догмата, већ и његовог форлмалног изражавања. Међутим историја истинског догматизлlа говори нам сасвим нетто друго. На пример, други васељенски сабор (381 г.) je измени неке речи и изразе у символу вере, који je саставио први васељенски сабор (325 г.), наравно без икакве промене смисла тих речи и израза Ј ). Пут догматичког тваралаштва који je показао други васељенски сабор, постао je савим немогућ полсе трећег васељенског сабора (431 г.), који je безусловно забранио сваку промену у символу вере. 2 ) Но само догматично тваралаштво није због тога заустављено. Живот догматичке мисли je нашао друге путеве за своје даље развиће. Конкретан пример сличног развића су дали четврти (451 г.) и шести (680 г.) васельенски сабор. Не додирујући се формалне (стилске) стране симвона вере, они су су саставили нарочите догматске одредбе о двема природама 3 ) и о двема вољама 4 ) у лицу Исуса Христа. У толико je природније и могућније догматично тваралаштво у области истина вере, које васељенска Црквд није догматизирала. Неопходно je имати на уму да неке наше веро-

*) Види Dr А. Hahn, Bibliothek der Symbole und Qlaubensregeln. В. 1812'. ss. 105—107 и 111—112.

2 ) Dr Никодим Милаш, Правила Праносл. Цркве с тумачењима. Нови. Сад; 1895 г, књ. I. стр. 298.

3 ) Види наведено дело Hahn’a ss, 117—118.

4 ) ibid, ss. 125— Г29.

329

Догметика и Наука