Bogoslovlje

чистоту и прецизност у представала, какву су екзактне науке постигле у својој области (стр. 181). Суштпна хришћанске науке, према схватању Ф. В. Ферстера, састоји се у томе, да најбржим и најсигурнијим путем: подигне човека из пасивнога у активно стање. Она савлађује пасивност у корену, найме онде, где се човек пасивно предзје својој чулној природи, своме наследноме греху. Одлучност. jaсност, чврстина воље, те битне особине сваког карактера, могу се постићи сзјМо онда, ако се савлада духовни хаос у човеку; ако се сва духовна моћ нашега бића подчини нечел! вишем,. непролазном. Тоопет потчињавање једном надземаљском циљу и борба за његово остварење лгогућни су само уз припомоћ Божје благодати. Ф. В. Ферстер разуме под Божјом благодати сваки добитик у снази, који ce придаје људској вољи из натприрсдне стварности (стр. 217). Проблем „природе и благодати“ у извесном смислу део je данас у педагогици средишног питања: спонтанеитета и рецептивитета. Па како je „васпитање ка саморадњи“ главни циљ у васпитном пронесу, то се заборав.ъа шта значи васпитање ка рецептивности, ка признању једног највишег бића за морални и духовни живот човека (стр. 221). У основи je погрешно, каже Ф. В. Ферстер (стр. 228), ако човек жели, да je увек самосталан. У таквој тежньи лежи уображење и слепило према дубљим основима за праву делатност. Исто тако погрешно je сматрати учење о наследном греху као део престареле митологије. Али претпоставњмо случај, да je наследии грех у истини баш и лштологија, то ипак треба имати у виду чињеницу, да се иза лшта како je то истакао још Платон могу крити врло дубо/ге истине душе и живота, из којих се може много научити (стр. 102—3). Ово унеколико потврђује и учење патологије, о лгоћи наследие оптерећености, и ученье психанализе, о несвесним препрекалш. Али и једно и друго учење, нарочито ово последње, остаје само на симптолшма, на значима у основи погрешно схваћене душе човекове и само преноси људе из једног погрешног положаја у други, исто тако погрешай положај. Међутил! хришћанска религнја продире до иза тих знакова хаотичнога стања. Њено ученье о наследнолне греху води нас од знакова ка седишту зла, које je основ свакој дисхарлшнији у човеку. Према томе најдубља разлика између хришћанске религије и психанализе, у погледу на лечење несређеннх комплекса у подсвести, састоји се у томе, што хриш-

352

„Богословље“