Bogoslovlje

ћанска религија познаје људску болеет у основи и даје хаосу спасоносне мисли одозго. Она прибира човека око чврстога средишта његове битности, његовог животног задатка, и извлачи га на тај начин из многоструких перифериских заблуда (стр. 310), док психанализа не иде даље од периферије. Правилно васпитан човек у религиозном духу нема несређених комплекса у подсвести. Он je упућен још од детињства, да све своје сметње у животу савлађује помоћу Бога и Божје благодати. Његова свест je чиста од ненормалних последица душевног хаоса. Али, осим тога, она je чиста и од погрешно схваћених апстракција у погледу на свет и живот, ма се оне јављале и као резултати модерне науке. Такав je човек Слободан од сваке грубости у мишљењу о етичким питањима (стр. 38 —9). Он се уноси у своје најдубље искуство савести и тежи, да се ослободи сваке самообмане, и да се пробуди за оно, што je стално, непролазно. У погледу на вољне одлуке тако васпитан човек стоји изнад свих земаљских интереса и нагона. Он ее не везује за оно, што je пролазно, и то му баш даје потстрек и смелост за саиопожртвовање, као и моћ за савлафивање свих својих нагонских прохтева, Све, што се назива характером; што je неопходно и категорично, продукат je ньегове религиозности. Религија je услед тога најважнија чињеница у процесу образованна характера. Она je онај чврсти ослонац у човеку за све, што je апсолутно и вечно (стр. 89). У основи je погрешно мишљење, да религиозно васпитање води мекуштву и попустљивосги. Религија савлађује свако мекуштво у корену и полаже основ за херојство у свакој борби противу зла. Свака тежња, да се човек васпита за солидарност и самопожртвовање без религије, проста je обмана. ]ер образование сталног и чврстог држатьа према животу и смрти (стр. 152) не постиже се само природним наклоностима, које човек наслеђује. Ми тек у натприродноме налазимо џиновски увећане наше моћи. Стога се оне морају унапређивати надчовечанским идеалима (стр. 161), ако се у истини жели васпитање ка самоодрицању, пожртвовању и братској солидарности, тим неопходним основима за културни напредак свакога друштва. Зато je и главки задатак ове Ферстерове кшиге, да врати од хришћанских истина отуђенога човека на најдубља искуства своје савести, да га пробуди за вечни живот (стр. 41 и 42), У другом делу „Религије и образованна характера“ (стр.

353

Религија и образована характера