Bogoslovlje

да су се они јавили као оруђе воље Божје у оДносу према грчкој империји (стр. 140—141). Идући за таквом логиком могуће je наћи оправдање преступа који су себи допуштали историјски насилници и злочинци, укључујући и савремене бољшевике. Без сумње се ни сам писац у дубнни своје душе није слагао са језуитским резоновањима папе Инокентија 111. У закључку света свога прегледа и оцене рада и понашања крсташа на грчкоме Истоку он изражава одлучну осуду латинскоме Западу за његово држање према грчком Истоку. Сасвим сагласно са историјсмим сведочанствима и савршено правично писад, између осталога говори следеће: „Све мере које су латини предузели да би наметнули свој ауторитет одвеле су томе да je латинство постало још омраженије грцима, а пошто су те мере одводиле мешању појмова о латинству и католичанству, то je се и душа источнога хришћанина. све више одвраћала од католичанства, од Рима“ (стр. 104). А те мере, допуштене у последнем покушајима сједињења хришћанског истока и запада (лионска унија 1274 г. и флоретинска 1438—1439) од стране самих латињана, а посебице римских папа, делом неуспеси. делом такав характер акција римских папа који je улевао неповерење (стр. 112. ср. стр. 118), најзад делом ружна средства која сулатини употребљавали ради манифесте вања тобожњег поновног сједињења хришћанског истока и запада, као што су, нпр., поткупљивања грчких архијереја (стр. 117), што све признаје и о чему говори сам писац књиге, створиле су тако непријатељско расположење грчкога истока према латинском западу, да су се у време пада Цариграда под ударцем турских завојевача, по речима самога писца књиге, „свуда понављале безумие речи, већ једном исказане у XII веку; „Боље je видети у Цариграау турску чалму, него латинску митру“ (стр. 118). На тај начин, расматрана књига, и поред громко објављене намере писца и њених издавача, због силе необоривих историјских чињеница чини савршено неочекиван утисак на непристрасног читаоца који може критички да се односи према штампаној речи. Она јасно и нзразито сводочи о оном необоривом факту, да су у жалосном догађају деобе једине Христове васељенске цркве латински (западни) хришћани, ако не више а оно несумњиво и не манье криви од грчких (источних) хришћана. У тој околностп, која се заенпва не на нашим теоријскпм размтиљањима него на сопственим тврђењима са-

376

„Богословље“