Bogoslovlje

решене да поступају' по прпнцпшша изложении у закону о једнообразности и у краљичиним пооштрении наређењима (Injunctions). Такво расположена обеју трупа само je убрзало кризу која се појавила 1566 г. Паркер се жадно да je влада била ылитава, а свештенство није могло имати законодавне власти без допуштења круне : »Видим да je мој а служба претрпела пораз«. Шаљући поново Објаве Сесилу Паркер je »смирено молио да се, ако не све а оно бар неке које буду сматране за добре, врате са каквим овлашћењем . . ~ иначе нећемо битп у стажу да учинпыо онолпко колнко Њено Величанство очекује«. Сматрао je да he без санкције »моћи. после много труда, можда само погоршатп ствари«, јер »некп правнпци масле да je тешко приступит одузпмању свештенству положаја (deprivation), немајућп за то већег овлашћења него што je усмена реч Њеног Величанства«. 1 Пошто се нова поновлена молба показала потпуно безуспешна, 2 он je обавестпо Сесила да je после саветовања »ca неким учении правницима решио, да са Гриндалом, епископом лондонским, позове све лондонске свештенике и од сваког захтева пнсмену изјаву да je конформист, кажњавајући упорне нонконформисте лпшавањем парохије и секвестрацијом црквенпх добара, која je" дотпчпи уживао. 3 Паркер и Гриндал су то учинили 20. марта са резултатом : 61 свештеник je потписао да се покорава закону, 9 или 10 су били одсутни, 37 je одбпло, »међу којпма су били најбољи«, »6 или 7 добрих и бистр их људи су се заклањали за своју савест«. Упорни су суспендовани и лишени свих прихода, -»са напоменом да he битп сасвим лишени па-

Можете их (одело и одежде) употребл>авати . , . под условом да не клонете у говорешу и учешу против шихове употребе«. ibid. р. 39. Види Беза Булингеру (септ. 1566) р, 133 ; Гвалтер Бези (11 септ. 1566) р. 145 ; »Не видимо зашто би црнве требало напустити и оставити да их вуци растржу. само због обнчаја«.

1 Пнсмо Сесилу 12 марта 1566 г. Parker’s Correspondance, p. 263, 264.

2 »Објаве« Јелисавета није цикад санкциоиисала. У шиховом предговору се каже да нису прописана »као закона равви са вечном Речју Божјом, нити као неопходности које треба да спутају савест жених (кра.ъичиних) поданика . . . . , него као привремена цривена наређења«. Gee and Hardy, Do cume n t s, p. 468. Тешко питање Жпховог ауторитета дискутовао je A, L. Moore, H i s t. ο i the R e f o r m a t i ο η, p.266.

3 Parkers Corres p,, pp. 267, 268.

108

Богосповље