Bogoslovlje

-81.). Ове организацпје, нпр. московска спнодална, иди украјпнска синодална црква и саме себе сматрају й други ихпризнају као засебне аутокефалне цркве. Сасвпм je погрешно мпшљење, да руска северо-амерпканска епархија и јаланска мисија тобоже чине оделите ау тоном не јединице. Оне обе себе сматрају за делове једне руске православие цркве, што у ствари и јесу. Исто тако се мора признати, да je неодређена и до очевидности вещтачка подела (стр. 25. —28.) исторпје источне православие цркве на четпри периода. Нејасно се аутор изражава и у опредељивању Св. Предања, као извора православног вероучења (стр. 32). Исто тако се не можемо саглћситп ни са одлучнпм негатпвним закључцима аутора на стр. 33.- —34. о исповедавыша православие вере XVII в., која су у вези са иыенима кијевскога митрополита Петра Могиле (ф 31. XII. 1646. г.) и јерусалимског патријарха Доситеја (ф 1707. г.). Иако je тачна ауторова мисао, да православна неточна црква, која себе сматра за генетички и непосредни наставак васељеноке једине и нераздељпве цркве, што на другом месту (стр. 64) прпзнаје и сам аутор, због тога не може ни ймати какве нарочите епмволичке књиге у западно-хришћанском смислу те речи, ипак се не може прпзнати као оправдана његова примедба, пзказана до душе под знаком навода, да поменутп споменицн тобоже дају лажно (falsche) објашњење многим основним догматским тезама православие цркве. Ma да ова веропсповедања, оез и до њиховог признања од стране васионског сабора, као ј едино ауторитетног органа consensus ecclesiae, не могу бити стављена у исти ред са никејско-цариградским символом вере и другим одредоама вере и црквеног устројства, остављеним нама у аманет од стране васељенских сабора, она ипак у сваком случају имају врло велики знача) баш као израз општег догматског, моралног и канонског сазнања источне православие цркве, као једне целине Других сличних споменика ми немамо. Без н>их православна црква не би могла једнодушно и сагласно да говори о многим предметами езога вероучења. . . Дајући појам о догмату (стр. 38.), аутор je без сумње случајно пропустио главку његову одлику богооткров е н о ст, која пак сасвпм не значи, да je свака богооткривена Истина догмат. Тешко je сагласитп се са ауторовим мишљењем,

236

Богословље