Bogoslovlje

изражешш на стр. 39.-—41., да je тобоже »сопственн« (карактеристпчни) пут релпгпјског православног познања унутрапцьи, духовнп, мистичкп (интуитивни), Или пут срца, чистог срца. Нама се чини, да je за православље, у поређењу са Западним хришћанским вероисповестима, карактеристично баш признање неопходности општег, и уз то хармоничног учешћа и разума и воље и срца у познању религијских истина у опште. У ствари то признаје и сам аутор, бар што се тиче вере (разума) и дела (воље), над на стр. 54. вели : »Вера и дела су два нераздвојна елемента једне и исте суштине. Стога je православно хришћанство како етичко тако и пнеу матичко, јер се и једно и друго у њему јавља једновремено«. Још јасније о томе, до душе другим поводом, говори чувени руски цивилни богослов А. С. Хомјаков : »све ствара у нама Христос : или вером, или надом, или љубављу« . 55.). Ако се и не може реки да je ауторов појам о т. зв. догматском развићу православие цркве (види ; стр. 41.—42.) нетачан, ипак треба признати да je сувише нејасан можда зато, што je сувише кратко изложен. Међутим то je питање врло важно бащ за разумевање истинског карактера источног православља. Стога опет Морамо за?калити, што су аутору остале непознате руске књиге, у којима су мање више тачно щтампане расправе и диску сије, изнете на чувеним седницама петроградског религиозно-филоаофског друштва почетном XX. века ; тамо je ово питање свестрано и детаљно расправљено. Ваља признати као сасвим тачно од аутора формулисаио (на стр. 49.) опште учеже православног хришћанства о догмату спасења. Можемо само зажалити, што je писац остао и сувише равнодушен према тенденцији, која се у последње време показала код неких православних архијереја, да се спасење човеково сведе на т. зв. »гетсиманско искуплеже« помоћу »састрадалничке Христове љубави према грешном човечанству« (стр. 54.—53.) ; тенденцији, која се силно приближује ричлијаиству. To je особито интересантно било казати баш на берлинском богословском факултету, где. има следбеника ричлијанске идеологије. Неки одељци и стране из друге главе н. пр. о јединству православие источне цркве (стр. 74.) и женом синодалном уређењу (стр. 81. и даље) читају се са великим иитересовањем. Између осталога овде се аутор отворено изражава за неоп-

237

Оцене и прикази